Đurđica Bjedov – Bajka u Meksiko Sitiju

Pred početak Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968. godine, sportska javnost u Jugoslaviji velike nade je polagala u žensku plivačku štafetu 4×100 mešovito, koja je u medijima dobila naziv „Štafeta snova“. Članice te štafete su bile, tada najveća plivačka zvezde u Jugoslaviji Mirjana Šegrt, potom Ana Boban i Zdenka Gašparac, kao i za većinu ljubitelja sporta anonimna devojka iz Splita Đurđica Bjedov. Štafeta snova na kraju nije ispunila očekivanja, ali je zato zlatni olimpijski san u Meksiku ostvarila baš ona od koje to niko nije očekivao, “Splitska Đuke” Đurđica Bjedov.
Zdenka, Ana i Đurđica su otišle na Olimpijske igre u Meksiko Siti samo kao članice štafete, ali kad su već bile tamo, odlučeno je da se svaka oproba u pojedinačnoj konkurenciji, i da ispliva najbolje što može. I tako je Đurđica nastupila u kvalifikacionim trkama u tada novoj olimpiskoj disciplini 100 metara prsno. Đurđica je odlično plivala u kvalifikacijama, uspela je sa petim najboljim vremenom da se plasira u finale. Niko nije davao velike šanse u finalu za uspeh Đurđici Bjedov, obračun za zlatnu medalju se očekivao od dve najveće favoritkinje Galine Prozumenščikove iz Sovjetskog Saveza i Šeron Vihman iz Sjedinjenih Američkih Država. Ipak, u toj trci — senzacija! Do tad plivačkome svetu potpuno nepoznata plivačica splitskog Mornara Đurđica Bjedov, posle jedne vrlo neizvesne trke, osvaja olimpijsko zlato ispred Prozumenščikove i Vihmanove.

Po završetku trke usledila je antologijska scena koje se i danas svi ljubitelji sporta sećaju, Đurđa je pogledala sportskog komentatora Mladena Delića, koji joj je pokazao da je prva, na šta je jugoslovenska plivačica samo odmahnula kažiprstom, potpuno neverujući da je ona prva olimpijska šampionka u disciplini 100 metara prsno. Finiša trke i svoje reakcije podsetila se Đurđica Bjedov mnogo godina kasnije, u jednom razgovoru sa novinarima: “To su trenuci koji se nikad ne mogu zaboraviti. Zaista, nisam znala da sam prva, da je zlatna medalja moja, da sam postala olimpijska pobednica. Plivala sam u drugoj stazi, kada sam stigla na cilj pogledala sam prema semaforu, pa bacila pogled prema novinarima. Mladen Delić je skakao i pokazivao mi da sam prva. Sećam se, a to sam posle puno puta i videla gledajući snimak te trke, pokazala sam prstom prema sebi i rekla: „Ja, prva!? Ne!“ Đurđicu Bjedov je posle velikog uspeha na OI u Meksiko Sitiju, u rodnom Splitu dočekalo 100000 ljudi.Trebalo mi je puno vremena da dođem sebi. Sanjala sam zlatnu medalju, i to ne samo jednom, ali sada se trebalo navići da to nije san nego stvarnost.” Kod jugoslovenskih sportista u olimpijskom selu nastala je „ludnica“ zbog plivačkoga zlata, a u stanu Đurđice Bjedov u Splitu slavilo se na veliko. Ostaje zabeleženo da je Đurđici prvi telegram čestitke, stigao od jugoslovenske sportske legende Leona Štukelja. Ipak, za Đurđicu tu nije bio kraj meksičke avanture, ostalo je da dan kasnije nastupi u trci na duplo dužoj distanci.
U kvalifikacijama trke na 200 metara prsno, Đurđica je plivala, sve samo ne uverljivo. Ipak, uspela je nekako da dođe do finala, a onda u finalu ponovo zablistala. Posle velike borbe starih poznanica sa trke na 100 metara, Đurđici je pripala srebrna medalja, iza Vihmanove, a ispred Prozumenščikove. Bio je to fenomenalan kraj meksičke bajke i još jedan uspeh koji od Đurđice Bjedov niko nije očekivao, devojke koja je u prestonicu Meksika otišla kao skoro potpuni anonimus, a u rodni Split se vratila kao najveća sportska zvezda Jugoslavije. Da bi sve bilo kao u snu, morao se dogoditi i 31. oktobar 1968. godine, kada je prilikom povratka sa Olimpijskih igara, rodni Split Đurđici Bjedov priredio veličanstven doček. Na Rivi i po okolnim mestima novu sportku junakinju je dočekalo oko 100000 ljudi. Olimpijska pobednica koja je u rodni grad stigla sa velikim meksičkim sombrerom na glavi, bila je iznenađena i oduševljena dočekom, a od velike treme, uspela je da okupljenoj masi samo kaže: „Dragi moji Splićani, hvala vam“.
Uspeh Đurđice Bjedov sa Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju je jedan od najvećih uspeha jugoslovenskog sporta i svakako najveći uspeh jugoslovenskog plivanja, uspeh koji i danas skoro 50 godina kasnije ne bledi, već inspiriše da je u sportu uz puno truda i malo sreće, ipak moguće ostvariti snove i kad to niko ne očekuje.

Related Post

Author: Miloš

Share This Post On

1 Comment

  1. Moram da komentarišem tekst iako to više nije aktuelno. Plivao sam u istom timu u kome je bila i Đurđica Bijedov a bio sam „sparing partner“ Zdenki Gašparac, trenirao nas je isti trener Ivo Rendić.A slučaj je hteo da sam stanovao u zgradi gde je živela Ana Boban.
    Sve tri su bile godinama u vrhu Jugoslovenskog plivanja stim da je Đuke (kako smo je zvali od milja)bila najbolja veći niz godina, rekli bi neprikosnovena u prsnom plivanju.
    Tačno je da joj je sezona pred olimpiske igre, možda, bila nešto slabija I tačno je da je otišla kao četvrta u mešovitoj štafeti a kad je već tu dali su joj da pliva I pojedinačno. Ovo je bitan momenat. Plivala je rasterećeno bez tereta obave osvajanja medalje. A onda je izbio njen „inat“ da pokaže svima, koji su sumnjali u nju,pa se skupio sav dugogodišnji trud I išla je opušteno pa šta bude.
    Štafeta, iako je imala vreme za osvajanja medalje, nije uspela iz razloga što je bila opterećena psihološki da mora da osvoji medalju. To se I danas dešava našim sportistima da ih opterete obavezom pa im to samo pretstavlja opterećenje. Sad se u sportu radi puno na psihološkim pripremama jer se shvatilo da je to veoma bitan factor a kada odlučuju nijanse.

    Post a Reply

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share This