Fenomenalan košarkaš i još bolji čovek – Žarko Paspalj

Bio je duša nacionalnog tima, čovek godinama zadužen za dobru igru i dobru atmosferu. Naravno, kapiten. Primio je u ruke i podigao mnogima najdraži trofej u istoriji jugoslovenske košarke, pehar evropskog prvaka posle legendarne utakmice sa Litvanijom u Atini 1995. godine. Verovatno mnogi već prepoznaju da vas sportska sećanja danas vode kroz karijeru legendarnog Žarka Paspalja.
Počeo je da igra košarku u Budućnosti iz Podgorice. Brzo je skrenuo pažnju na sebe, levoruk, brz, netipičan u svakom pogledu. U to vreme Budućnost je bila ne toliko veliki klub, koji je uglavnom služio kao rasadnik talenata za veće klubove kao što su Partizan, Cibona, Jugoplastika, Crvena zvezda i Bosna. Pošto je često bila u opasnosti da ispadne iz prve lige, Budućnost se ponekad nije oslanjala samo na svoje kvalitete. Po nepotvrđenoj priči sa početka osamdesetih godina, kada je Paspalj bio junior, Cibona je došla u Podgoricu (tadašnji Titograd) na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za Budućnost u borbi za opstanak u ligi. Navodno su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač i igrač koji će uskoro mnogo vredeti, uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da ga Cibona nikada nije videla i da je odabrala drugog igrača. Nedugo posle toga Paspalj je ušao u prvi tim, značajno doprinevši trećem mestu Budućnosti u sezoni 1985/86 i polufinalu u kom će izgubiti od kasnijeg šampiona Zadra. Posle Podgorice usledio je prelazak u Partizan, u koji je stigao 1986. godine kao već afirmisani dvadesetogodišnjak. U crno-belom dresu odigrao je četiri sezone, 162 prvenstvene i kup utakmice, na kojima je postigao 3379 poena. Bio je jedan od najboljih igrača u svakako najboljoj Partizanovoj generaciji koja je ikad igrala.Posle Podgorice usledio je prelazak u Partizan, u koji je stigao 1986. godine kao već afirmisani dvadesetogodišnjak.
U crno-belom dresu odigrao je četiri sezone, 162 prvenstvene i kup utakmice, na kojima je postigao 3379 poena. Bio je jedan od najboljih igrača u svakako najboljoj Partizanovoj generaciji koja je ikad igrala. Zajedno sa Divcem, Danilovićem i Đorđevićem osvojio je 1989. godine Kup Radivoja Koraća. Evropska titula iz 1989. godine došla je kao melem na ranu za neuspeh doživljen godinu dana ranije u Kupu Šampiona. Ta fenomenalna generacija predvođena na klupi Duškom Vujoševićem iako je igrala sjajno tokom cele sezone, neočekivano je poražena u polufinalu Fajnal-fora tadašnjeg Kupa evropskih šampiona, odigranog u belgijskom Gentu, od Makabija sa 87:82. Pošto je domaću titulu osvojila Jugoplastika, u narednoj sezoni crno-belima je preostalo da učestvuju u “utešnom” Kupu Radivoja Koraća. Poraz od Kantua u prvom finalnom meču od čak 13 poena razlike (89:76) nije obećavao mnogo, ali su na krilima publike koja je do kraja napunila Halu sportova na Novom Beiogradu u revanšu Italijani posle spektakularnog meča bili deklasirani sa čak 101:82. Pored Vlade Divca najzaslužniji za evropsku titulu Partizana bio je upravo Paspalj, koji je ubacio 35 poena u dva finalna meča. Žarko je iz Partizana otišao u NBA ligu u leto 1989. godine. Potpisao je ugovor sa San Antonio Sparsima nekoliko nedelja pre nego što je Vlade Divac stavio svoj paraf na ugovor sa Lejkersima, tako da je Žarko Paspalj prvi jugoslovenski košarkaš koji je pristupio NBA timu.
Mnoge okolnosti su uticale na to da se “Paljina” američka epizoda smatra neuspešnom. Pre svega, San Antonio je istog leta uzeo na draftu jednog od najcenjenijih univerzitetskih igrača Šona Eliota, koji je igrao na istoj poziciji kao i Paspalj i koji je potpisao višegodišnji ugovor Žarko je iz Partizana otišao u NBA ligu u leto 1989. godine. Potpisao je ugovor sa San Antonio Sparsima nekoliko nedelja pre nego što je Vlade Divac stavio svoj paraf na ugovor sa Lejkersima, tako da je Žarko Paspalj prvi jugoslovenski košarkaš koji je pristupio NBA timu.“težak” više desetina miliona dolara. Paspalj je u Teksasu imao svojih sjajnih trenutaka, ali je najčešće frustriran gledao kako na parketu provodi vreme skupo plaćeni Eliot. U Americi nije našao ni nikakvu zamenu za svoju zemlju, za druženja sa prijateljima koja su mu uvek bila važnija od svega drugog u životu. A ni amerikanci nisu imali preterano razumevanja za košarkaša koji puši i koji nikako ne može da se navikne na specijalitete njihove kuhinje, nego najčešće naručuje pice u italijanskim restoranima. Kasnije se Žarko u jednom intervjuu podsetio svoje američke epizode: “Trener nije smatrao da za mene ima prostora, za razliku od većine drugih. Da sam dobio pravu šansu, pa da je nisam iskoristio, to bi bilo nešto drugo. Ono malo što sam igrao bilo je slatko. Mogao sam da igram sa njima i te kako… Oni kad pokušaju da ti pronađu nešto loše, uvek izvuku te cigare. To može da bude opaska, ali ne i važna zamerka. Malo ljudi zna da sam na pola sezone molio Grega Popovića, koji je bio pomoćni trener, da me klub uključi u trejd sa Golden Stejtom, ali glavni trener je to odbio. Mislim da bih u Voriorsima iskočio.” Usledio je povratak u Partizan koji nije zadovoljavao njegove ambicije, ali je po ugovoru bio dužan da još jednu sezonu nosi crno-beli dres. Na kraju sezone 90/91 igrao je briljantno u reprezentaciji na Evropskom prvenstvu u Rimu i odmah zatim potpisao ugovor sa grčkim Olimpijakosom.
U Atini je bio dočekan kao živi bog koji je upravo sišao sa Olimpa. Aerodrom je bio mali da primi hiljade Grka koji su mu klicali. Ostao je u Olimpijakosu tri godine, osvojio dva prvenstva i jedan kup Grčke. Bile su to Žarkove zvezdane godine. Polovina Atine ga je obožavala, druga polovina mrzela, ali tako je to u Grčkoj, gde vlada apsolutna podela na ljuto zavađene pristalice Olimpijakosa i Panatinaikosa. Žarku su navijači “zelenih” iz Atine sve zaboravili u leto 1994. godine kada je potpisao za Panatinaikos. Posle “zelenih” preselio se u Panionios, gde mu je trener bio Dušan Ivković, koji ga je dobro poznavao iz reprezentacije. Ivković je postao očinska figura za Paspalja, koji je predvodio Panionios do trećeg mesta u ligi sa nizom odličnih nastupa koji su nagovestili da je posle dve možda malo slabije sezone opet na vrhuncu.U narednoj godini ona druga polovina Atine ga je obožavala, sve se okrenulo naglavačke, ali Paspalj je ostao superzvezda evropske košarke. Iako je igrao odlično tih sezona u klupskom dresu i osvajao domaće trofeje, evropska titula mu je stalno izmicala. Zbog toga su mu protivnički navijači tokom prvenstvenih mečeva u grčkoj skandirali “Nikad nećes uzeti trofej”, pa je kao odgovor na to skandiranje posle osvajanja zlata sa reprezentacijom na prvenstvu u Atini nastalo sada već legendarno skandiranje jugoslovenskih igrača i navijača “Sad si uz’o trofej Paspalje!” Posle “zelenih” preselio se u Panionios, gde mu je trener bio Dušan Ivković, koji ga je dobro poznavao iz reprezentacije. Ivković je postao očinska figura za Paspalja, koji je predvodio Panionios do trećeg mesta u ligi sa nizom odličnih nastupa koji su nagovestili da je posle dve možda malo slabije sezone opet na vrhuncu. Posle godinu dana provedenih u Panioniosu sledi čuveno finale Olimpijskih igara u Atlanti, posle čega Paspalju stiže nova ponuda za nastup u NBA ligi. Ovog puta u pitanju su bili Atlanta Houksi. Ostao je nekoliko meseci u Americi, ali nije došlo do potpisivanja ugovora, pa se Paspalj u zimu vrća u Evropu. Polusezonu je odigrao za Pariz Rasing, još po jednu godinu u solunskom Arisu i bolonjskom Kinderu, da bi sa 32 godine odlučio da okonča karijeru.
Ipak, igranje u klubovima od Budućnosti do Kindera, ostalo je u senci Žarkovih nastupa u reprezentaciji Jugoslavije. Paspaljeva prva reprezentativna medalja je bronza sa Evropskog prvenstva u Atini 1987. godine, sledi srebrna na Olimpijskim igrama u Selu 1988. godine, kada su Sovjeti bili prejaki. Posle tih početih godina bez zlata, usledile su godine dominacije jugoslovenskih košarkaša, u čemu je Paspalj imao jednu od glavnih uloga. “Evropski Dream-team” kako mediji i danas zovu tu ekipu, sa lakoćom je dolazio do zlata na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 1989, Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. i Evropskom prvenstvu u Rimu 1991. godine, a Žarko je bio jedan od lidera te legendarne ekipe i često najbolji igrač. Nažalost iz razloga koji nemaju veze sa sportom, ta generacija se raspala, bez prilike da odigra “meč nad mečevima” protiv američkog “Dream-team”-a na Olimpijskim igrama u Barseloni. Posle godina sankcija, Paspalj se sa reprezentacijom vraća na veliku scenu na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine. Bilo je i sjajnijih odličija koje su osvajali jugoslovenski košarkaši, ali ovo je nekako ostalo večito u srcu svih koji vole ovaj sport. Ipak, igranje u klubovima od Budućnosti do Kindera, ostalo je u senci Žarkovih nastupa u reprezentaciji Jugoslavije.Umeo je Paspalj kapitenski da otrpi nezapamćeno navijanje 18000 Grka za protivnički tim, umeo je domaćinski da posle finala zatvori celu jednu atinsku četvrt da bi reprezentativci proslavili zlato, doveo je te momke u Beograd i pred milion do suza dirnutih ljudi, podigao pobednički paher. To se ne zaboravlja. Kao što se i ne zaboravlja da je Žarko sa “penala” praktično i odveo Jugoslaviju na to prvenstvo, pogidivši jedno od dva slobodna bacanja u poslednjim sekundama odlučujućeg kvalifikacionog meča sa Bugarima i na taj način odvešvši meč u produžetak, u kojem su “plavi” obezbedili plasman u Atinu. Naravno, ne zaboravlja se ni da je kapiten odigrao maestralno u finalu Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine. Protiv najboljih američkih profesionalaca skoro sam se junački borio pola sata, i dan-danas se prepričava ta njegova igra koja je nagrađena „samo“ srebrom. Bio je to najbolji oproštaj od reprezentativnog dresa na velikim takmičenjima, legendarnog kapitena Žarka Paspalja.
“Palja” je celu karijeru igrao neku svoju košarku, šutirao je iz pozicija u kojima to nikome nije padalo na pamet i podjednako izluđivao i protivnike i publiku. Kada bi se iz nekog ćoška okrenut leđima košu digao na šut svi na tribinama bi se uhvatili za glavu i pomislili “neće valjda da šutira?!” U sledećem trenutku lopta već cepa mrežicu koša, a oni isti što su se držali za glave skakali bi oduševljeno. Bilo bi krajnje površno govoriti o igračkim kvalitetima Žarka Paspalja, a ne osvrnuti se na njegove ljudske kvalitete. On jeste bio vrhunski košarkaš, ali je on pre svega veličanstven čovek. Zajedno sa drugovima iz reprezentacije Divcem, Danilovićem, Đorđevićem, Savićem, Bodirogom i Rebračom osnovao je Grupu 7, humanitarnu organizaciju za pomoć deci i ljudima koji su bili žrtve ratova u Jugoslaviji. Kapitenski je ostao uz reprezentaciju i po završetku karijere, bodrio je „plavu četu“ sa tribina na svim važnim takmičenjima. Samo taj spoj sjajnog čoveka i velikog košarkaša, mogao je da izrodi jednu od najvećih jugoslovenskih sportskih zvezdi kome se dive i koga vole širom sveta, legendarnog “Palju” Žarka Paspalja.

Related Post

Author: Miloš

Share This Post On

Trackbacks/Pingbacks

  1. Dan kad se Beograd „poklonio“ Toniju Kukoču - Sport - […] Posle dva početna trijumfa i sukoba u redovima “crno-belih”, koji su rezultovali time da Žarko Paspalj ne nastupi u…

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share This