Hrvatski rukometaši – Od otpisanih do svetskog trona

Na Svetsko prvenstvo u Portugalu 2003. godine hrvatski rukometaši otputovali su bez nade, sa novim selektorom i stigmom izgubljene generacije koja je godinu dana ranije bila najgora reprezentacija na Evropskom prvenstvu. Malo je reći da niko nije verovao da Balić i društvo mogu nešto napraviti u Portugalu. Niko, osim možda Line Červara. Kad su “Kauboji” odlazili u Portugal govorilo se u njihovoj domovini “samo da izbore vizu za Atinu” (Olimpijske igre 2004. godine), a oni su se posle jednog čudesnog prvenstva u Zagreb vratili sa zlatnom medaljom oko vrata.
Žreb im je na prvenstvu dodelio vrlo tešku grupu sa Francuskom, Rusijom, Mađarskom, Saudijskom Arabijom i Argentinom, sa kojom su Hrvati otvorili prvenstvo i odmah doživeli veliki šok. Protiv slabašnih Argentinaca imao je tim Line Červara 18 : 13 na poluvremenu, 14 minuta pre kraja plus šest, ali to nije bilo dovoljno, na kraju minimalna pobega “Gaučosa” od 30 : 29. Od rukometaša Hrvatske su i oni malobrojni koji su do tada verovali digli ruke, a oni su se okrenuli utakmici sa Saudijskom Arabijom.Protiv slabašnih Argentinaca imao je tim Line Červara 18 : 13 na poluvremenu, 14 minuta pre kraja plus šest, ali to nije bilo dovoljno, na kraju minimalna pobega “Gaučosa” od 30 : 29. Od rukometaša Hrvatske su i oni malobrojni koji su do tada verovali digli ruke, a oni su se okrenuli utakmici sa Saudijskom Arabijom. Ni tu nije išlo sve glatko, ali je zabeležena prva pobeda – 25 : 18. Potom je na red došao susret sa vrlo jakim Rusima, koji je označio povratak Hrvata u život. U teškoj utakmici “Kauboji” su slavili sa 28 : 26, a tada se dobitnom pokazala čvrsta odbrana 3-2-1, koja će u narednoj deceniji postati zaštitni znak Hrvatske rukometne reprezentacije. Nakon te pobede među navijače se vratila nada da se rukometaši možda mogu dokopati Olimpijskih igara, o nečem većem niko još nije ni razmišljao. Usledila je neverovatna pobeda nad tada aktuelnim prvacima sveta Francuzima 23 : 22 i među navijačima je odjednom zavladala euforija, iako su par dana ranije bili skeptici po pitanju plasmana “Kockasih” u drugi krug, sada su već verovali da njihovi ljubimci mogu čak i do finala. Već premorenom Červarovom timu poslednja prepreka u grupi bila je Mađarska. Posle još jedne velike drame, pogotkom Petra Metličića desetak sekundi pre kraja Hrvatska je slavila sa 30 : 29 i kao pobednik grupe plasirala se u narednu fazu.
U prvoj utakmici drugog kruga razbijeni su Egipćani sa 29 : 23, a tom pobedom hrvatski rukometaši su širom otvorili vrata polufinala. Odlučujuća utakmica za plasman među četiri najbolje reprezentacije planete bila je protiv Danske, koja je do tada na prvenstvu igrala sjajno, ali protiv zahuktale Hrvatske Danci nisu imali šta da traže. Mirza Džomba - Jedan od najboljih hrvatskih rukometaša na Svetskom prvenstvu u Portugalu 2003. godine.Na kraju je bilo 33 : 27, a još jednom je ključna bila vrlo čvrsta i mnogi će reći savršena odbrana 3-2-1, koja je već na poluvremenu “Kockastima” donela prednost od 19 : 11. Do kraja utakmice Hrvatska je smirenom i pametnom igrom vrlo lako održala prednost. Ulaskom među četiri najbolje reprezentacije na prvenstvu u Portugalu, hrvatski rukometaši su obezbedili plasman na Olimpijske igre u Atini, ali u tom trenutku to više nikoga nije zanimalo, svi su mislili samo o polufinalnom meču sa Španijom i sanjali o finalu.
Malo ko od rukometnih stručnjaka je verovao kako Hrvatska ima šanse protiv iskusne i do tada neporažene reprezentacije Španije, ali u jednom neverovatnom meču koji je ljubitelje rukometa oduševio, Hrvati su slavili i plasirali se u finale. U susretu punom preokreta Španci su u prvom poluvremenu imali prednost od šest golova i već tada su se neki navijači pomirili sa porazom, govoreći da je i polufinale veliki uspeh, ali tim Line Červara se nikada nije predavao. Strpljivom i vrlo zrelom igrom, petnaest minuta pre kraja Hrvatska je došla do izjednačenja. Šola je u tim momentima briljirao, vezao je nekoliko sjajnih odbrana, a Džomba i Metličić su u napadu doneli prednost “Kockastima”. Ipak, Španci se se vratili u završnici meča na gol zaostatka, da bi Romero pet sekundi pre kraja pogodio za 26 : 26 i odveo utakmicu u produžetke. Nakon prvog produžetka Hrvatska je imala gol prednosti, ali su Španci zaigrali bolje u drugom, došli na korak od trijumfa, ali je Slavko Goluža bio siguran sa sedmerca u poslednjem minutu i svojim pogotkom doneo izjednačenje svom timu i uveo meč u nove produžetke. Napeto je bilo i u drugih dodatnih 10 minuta (2 x 5), igralo se „gol za gol“, a skoro sva poslednja četiri minuta utakmice tim Line Červara je igrao sa igračem manje. Masip je izjednačio na manje od 2 minuta do kraja na 37 : 37, ali su onda Lacković i Kaleb golovima sa igračem manje u zadnjih 90 sekundi doneli svom timu vođstvo i kasnije pobedu od 39 : 37 i plasman u finale.

U finalu je Hrvate čekala Nemačka, još jedna neporažena ekipa kojoj je samo Jugoslavija uspela otkinuti bod do finala. U polufinalu su sa golom razlike svladali Francusku i u finale su ušli sa puno samopouzdanja. Nemci su bolje otvorili finalnu utakmicu, vodili su na početku, ali kada su Hrvati prvi put poveli, može se reći da su od tada kontrolisali rezultat do kraja susreta. U finalu je Hrvate čekala Nemačka, još jedna neporažena ekipa kojoj je samo Jugoslavija uspela otkinuti bod do finala. U polufinalu su sa golom razlike svladali Francusku i u finale su ušli sa puno samopouzdanja. Nemci su bolje otvorili finalnu utakmicu, vodili su na početku, ali kada su Hrvati prvi put poveli, može se reći da su od tada kontrolisali rezultat do kraja susreta. Tokom većeg dela finalne utakmice “Kockasti” su bili bolji, vodili su sa 3-4 gola prednosti, a Nemci su nekako uspevali da dođu do izjednačenja, pa i da dođu do vođstva, ali prednost nisu zadržali duže od nekoliko desetina sekundi. Posebno se na meču istakao Vlado Šola, koji je svojim odbranama izluđivao “Pancere”, a Lacković je ponovo u završnici odigrao glavnu ulogu, postigao je poslednja dva gola svog tima, kojima je postavio konačnih 34 : 31, za senzacionalno prvo svetsko zlato za hrvatski rukomet. Bio je to neverovatan uspeh hrvatskog rukometa i hrvatskog sporta uopšte, koji je označio novo vreme i početak ere Line Červara i njegovih "Kauboja", koji su posle tog prvenstva postali rukometna velesila.Tokom većeg dela finalne utakmice “Kockasti” su bili bolji, vodili su sa 3-4 gola prednosti, a Nemci su nekako uspevali da dođu do izjednačenja, pa i da dođu do vođstva, ali prednost nisu zadržali duže od nekoliko desetina sekundi. Posebno se na meču istakao Vlado Šola, koji je svojim odbranama izluđivao “Pancere”, a Lacković je ponovo u završnici odigrao glavnu ulogu, postigao je poslednja dva gola svog tima, kojima je postavio konačnih 34 : 31, za senzacionalno prvo svetsko zlato za hrvatski rukomet. Bio je to neverovatan uspeh hrvatskog rukometa i hrvatskog sporta uopšte, koji je označio novo vreme i početak ere Line Červara i njegovih „Kauboja“, koji su posle tog prvenstva postali rukometna velesila.
Prvo svetsko zlato za hrvatski rukomet doneli su: Vlado Šola, Valter Matošević, Mario Kelentrić, Nikša Kaleb, Renato Sulić, Ivano Balić, Božidar Jović, Blaženko Lacković, Vedran Zrnić, Igor Vori, Davor Dominiković, Mirza Džomba, Tonči Valčić, Slavko Goluža, Denis Špoljarić, Petar Metličić i selektor Lino Červar. Mirza Džomba je izabran u najbolju sedmorku Svetskog prvenstva, Svi će se složiti da za uspeh u Portugalu je najzaslužniji “Hrvatski Vudi Alen” Lino Červar, koji je posle prvenstva u domovini prozvan čudotvorcem. Lino Červar se posla selektora hrvatske rukometne reprezentacije prihvatio kada su mnogi poznatiji i tada veći treneri od njega odbijali da se prihvatite tog posla, nije se bojao dati određenim igračima priliku za koju je mislio da zaslužuju i nije se bojao uvesti disciplinu koja je nedostajala. Zbog toga prva asocijacija na Portugal većini rukometnih stručnjaka je Lino Červar i vera jednog čoveka, njegovo rukometno znanje i inteligencija, koji su doveli jednu već za mnoge otpisanu generaciju do svetskog trona.Vlado Šola branio je fantastično, a svet je u Portugalu upoznao i rukometnog genijalca Ivano Balića. Lacković je oduševio rukometne stručnjake svojim “bombama sa trećeg sprata”, dok je Petar Metličić bio sigurno najbolji svetski rukometaš na svojoj poziciji desnog beka. Ipak, svi će se složiti da za uspeh u Portugalu je najzaslužniji “Hrvatski Vudi Alen” Lino Červar, koji je posle prvenstva u domovini prozvan čudotvorcem. Lino Červar se posla selektora hrvatske rukometne reprezentacije prihvatio kada su mnogi poznatiji i tada veći treneri od njega odbijali da se prihvatite tog posla, nije se bojao dati određenim igračima priliku za koju je mislio da zaslužuju i nije se bojao uvesti disciplinu koja je nedostajala. Zbog toga prva asocijacija na Portugal većini rukometnih stručnjaka je Lino Červar i vera jednog čoveka, njegovo rukometno znanje i inteligencija, koji su doveli jednu već za mnoge otpisanu generaciju do svetskog trona.
Bilo je velikih uspeha hrvatskog rukometa i pre i posle Portugala, ali će se većina navijača složiti da je senzacionalna svetska titula u Portugalu ipak jedan od najvećih, ako ne i najveći uspeh hrvatskog rukometa i sporta uopšte.

Related Post

Author: Miloš

Share This Post On

1 Comment

  1. 🙂 🙂 🙂 🙂

    Post a Reply

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share This