Magična kutija – Đanfranko Zola

Kao dečaku sa Sardinije san mu je bio da zaigra za Kaljari, ali je tamo zbog izuzetno sitne građe odbijen u više navrata. Njegove kvalitete je prepoznao Lučano Mođi, doveo ga u Napoli, a posle toga više ništa nije bilo isto. Uz ime Đanfranka Zole nikada se nisu vezivali neki veliki skandali i priče van terena, ono što je najbolje znao radio je na travnatom tepihu, a tamo je bio jedan od najboljih. U rodnoj Italiji su ga prvo osporavali zbog visine, a onda su mu pružili priliku da pokaže šta zna i postao je legenda. Ipak, najveću slavu stekao je u Engleskoj gde mu se i dan-danas podjednako dive kao kada je bio igrač. Za navijače Čelsija on je najbolji fudbaler koji je ikada kročio na Stamford Bridž!
Kao dečaku sa Sardinije kome je fudbal značio sve u životu, san mu nije bio da zaigra za Juventus ili Milan, već za Kaljari. Zbog visine od 168 centimetara većina timova italijanske Serije A nije imala petlju da ga dovede u svoje redove, ali tako nije mislio i Lučano Mođi, koji ga je za 700 miliona lira, plus trojicu mladih igrača, doveo u Napoli i zauvek mu promenio karijeru, ali i život.Ipak, zbog izuzetno sitne građe tamo je odbijen u više navrata, pa je prve fudbalske korake napravio u lokalnom Koraziju, gde je njegov otac bio predsednik kluba. Sa 18 godina angažovao ga je Nuorense, gde je igrao dve godine i za dve sezone postigao 20 golova. Njegovim umećem prvi je bio impresioniran Lamberto Leonardi, trener Toresa iz Sasarija, koji je uspeo da ubedi čelnike kluba da ga otkupe. Tores je sa Zolom ubrzo ušao u Seriju C, a onda došao i na korak od Serije B, posle čega je njegovo ime počelo da se širi ozbiljnim fudbalskim krugovima. Zbog visine od 168 centimetara većina timova italijanske Serije A nije imala petlju da ga dovede u svoje redove, ali tako nije mislio i Lučano Mođi, koji ga je za 700 miliona lira, plus trojicu mladih igrača, doveo u Napoli i zauvek mu promenio karijeru, ali i život.
U Napoliju ga je sačekao veliki Maradona a Zola je svoj odnos sa Dijego Armando Maradonom često znao da opiše kroz rečenicu da ko voli fudbal mora da voli i Maradonu. Već po prvom treningu „Bog fudbala“ ga je dočekao šaljivim komentarom: „Konačno su doveli nekog kraćeg od mene.“ – izazvao je Maradona tom izjavom gromoglasan smeh kompletne ekipe. Zoli to nije smetalo, imao je već 23 godine, svestan toga da mladi supertalentovani fudbaleri znatno ranije izlaze u prvi plan italijanskog fudbala, već je najboljeg igrača na planeti gledao širom otvorenih očiju i upijao svaki njegov pokret s loptom. „On je bio živa legenda, ali bio je jednostavan, direktan, dostupan. Za moje sazrevanje je bili presudno da ga upoznam. Naučio sam dosta toga i od Kareke.“ – rekao je Zola. Maradona je već imao „skudeto“ sa Napolijem, legendarni Kareka je doveden iz Sao Paula, a tu je bio i čuveni Bruno Đordano, pa su se Napolitanci u to vreme dičili triom MA – GI – CA (Maradona – Đordano – Kareka).
U sezoni 1989/1990 u startnoj postavi na meču četrnaestog kola protiv Atalante našao se Đanfranko Zola. Dijego je bio bolestan taj dan, a Kareka odsutan sa reprezentacijom Brazila. Masimo Kripa je u akciji Napolitanaca, pronašao Zolu na ivici leve strane kaznenog prostora, usledio je korak u desno, izbacivanje jednog igrača Atalante, a zatim i fenomenalan udarac u dalji ugao – 3 : 0 za Napoli, bio je to prvi Zolin gol u dresu Napolija!

Posle toga više ništa nije bilo isto… Zolina karijera u Napoliju je od tog trenutka krenula uzlaznom putanjom. Sa dva postignuta gola na 18 mečeva učestvovao je u osvajanju „skudeta“ svoje prve sezone u klubu, potom je postigao šest, a od sezone 1991/1992 postao je glavni igrač kluba. U finišu prethodne sezone, tačnije 17. februara 1991. godine Zola je direktno od Maradone dobio desetku. Zvanična primopredaja desila se 17.marta na San Paolu u utakmici između Napolija i Barija. „Napoli ne mora da traži moju zamenu, tu je Zola.“ – rekao je tom prilikom „El Pibe.“
U dresu Parme Đanfranko Zola je odigrao 102 utakmice za tri i po sezone i postigao 49 golova. Osvojio je Kup UEFA i Superkup Evrope.U narednoj sezoni Napoli je preuzeo Klaudio Ranijeri. Prema Zolinim rečima on je uneo inovativni sitem kondicionih treninga, pa je za godinu dana nabacio tri kilograma sve samih mišića i to bez teretane i tegova, što mu takođe bilo od velikog značaja u nastavku karijere. Iako se snažno vezao za Napulj, klub i navijače, uprava Napolija je 1993. godine zbog teškog finansijskog stanja prihvatila ponudu Parme od 13 milijardi lira. Zola je od strane navijača optužen za izdaju, ali je to kasnije negirao, pošto su Napolitanci bili prinuđeni da prodaju najkvalitetnije igrače kao što su Tern, Ferara i Fonseka, kako bi nadoknadio ogromna dugovanja. „To nije bio moj izbor. Klubu je bila neophodna gotovina, nisam izdao nikoga!“, rekao je Zola. U dresu Parme – 102 utakmice za nepune četiri sezone i 49 golova. Osvojen je Kup UEFA i Superkup Evrope, a u novembru 1996. godine usledila je selidba u Čelsi za 6.200.000 maraka, pošto od dolaska Karla Anćelotija u Parmu stvari nisu išle onako kako je Zola želeo. Srce Đanfranka Zole uvek je kucalo za italiju i tamošnji fudbal, ali slavu koju je doživeo u dresu Čelsiju nije doživeo ni na jednom drugom mestu.
Verna publika na Stamford Bridžu oduvek je znala da ceni strane fudbalere, posebno one koji su srce i dušu ostavljali na terenu za Čelsi. „To više nije bio san, to je bio izazov. Naši timovi su bili bogati i jaki, sve su osvajali, Englezi su se tek spremali za to. Italija je bila zemlja mašte.“ – rekao je jednom prilikom Zola. Na klupi Čelsija Rud Gulit, u napadu Vijali i Hjuz, pa je Zola morao u vezni red. Sve je u tim trenucima nekako predstavljalo problem. Nije bio na svom mestu u timu, usledilo je privikavanje na engleski jezik i vožnju levom stranom ulice, a deca su imala po četiri i pet godina. Ipak, ubrzo je sve promenjeno, a usledila je i povreda Vijalija, posle koje je konačno zaigrao u napadu. „U Engleskoj nisam više bio dečak, imao sam 30 godina, ali mogu da kažem da sam se prilagodio njihovom fudbalu, bez odustajanja i neprekidnog rada na terenu.“ U Čelsiju nije dočekao šampionsku titulu, ali je osvojio dva FA kupa, Liga kup, Kup Kupova i Superkup Evrope, ono što je dočekao bila je večna slava. Ipak, majstorije koje je pravio na Stamford Bridžu niti jedan igrač pre njega nije, bar ne na takav način. Kada je došao u London imao je 30 godina, a kada je iz njega otišao imao je 37, ali se to niti jednog trenutka nije osećalo na terenu. To na najbolji način opisuje magični trenutak 16. januara 2002. godine kada je postigao fantastičan gol petom protiv Noriča u FA kupu.

„Đanfranko pokušava da uradi sve zato što je čarobnjak, a čarobnjaci moraju uvek da probaju tako nešto.“ – izjavio je Kladudio Ranijeri, koji je imao tu čast da i u Čelsiju vodi legendu italijanskog fudbala. Upravo zbog takvih stvari tokom karijere u Čelsiju dobio je nadimak „magična kutija“.
O načinu na koji su ga gledali Englezi dovoljno govori i izjava tadašnjeg njegovog saigrača, a sada već iskusnog menadžera Marka Hjuza. „Moram da mislim loše o sebi ako ne odigram dobro pored nekoga kao što je Zola.“ Za sve što je uradio u dresu Čelsija, ali i kompletan engleski fudbal nagrađen je Ordenom britanskog kraljevstva. Plavci su u njegovu čast broj 25 zauvek izbacili iz upotrebe. Dečački san ostvario je 2003. godine kada je konačno zaigrao za Kaljari, a dve godine kasnije i zvanično je okačio kopačke o klin.
Trenerska karijera mu za sada nije ni približna igračkoj, možda neće ni biti u budućnosti, ali to ne umanjuje činjenicu da će Đanfranko Zola zauvek ostati velika fudbalska legenda.

Related Post

Author: Miloš

Share This Post On

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share This