Romantičar košarkaških terena – Mirza „Kinđe“ Delibašić

Majstor, džentlmen, princ, prijatelj, gospodin, vanserijski talenat, retka ljudska veličina, legenda… Ovo su samo neki od epiteta koje nekadašnji i sadašnji košarkaši, treneri i oni koji sa tribina i od kuće prate igru pod obručima izgovore kada im se spomene ime Mirza Delibašić, odnosno Kinđe, kako su ga svi zvali.
Mirzu je kada je imao pet godina, majka upisala na balet a kasnije je njegovu igru krasila tolika gracioznost i elegancija da su ga saigrači i protivnici nazivali – baletanom. Košarkom se počeo baviti u rodnoj Tuzli i jedan je od plejade sjajnih košarkaša nastalih u pogonu Slobode. U Tuzli se zadržao dve sezone i već tada je zapao za oko košarkaškim stručnjacima u zemlji a ubrzo je stigao i poziv za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije. Kinđe je sa tom ekipom osvojio zlatnu medalju na evropskom prvenstvu a to je bio samo početak jedne sjajne karijere. Izuzetan talenat prepoznat je i u Partizanu, koji je hteo da ga dovede u Beograd da zaigra za crno-bele. Ipak, Delibašić se odlučio za Sarajevo i prelazak u Košarkaški klub Bosna.
Romantičar Košarkaških terena - Mirza "Kinđe" DelibašićU Sarajevu ga je na mestu trenera “studenata” dočekao legendarni Bogdan “Boša” Tanjević a taj tandem je bio okosnica nezaboravne generacije sarajevske Bosne. Prva sezona u Bosni nije bila baš uspešna, Mirza nije briljirao, imao je dosta problema u igri, posebno u fazi odbrane. U drugoj sezoni sa Delibašićem u timu, Bosna je završila na drugom mestu a Mirza je po statistici bio drugi igrač ekipe. Na svetskom prvenstvu 1974. godine u Portoriku, Kinđe je proglašen za prekobrojnog. Mirko Novosel mu je u hotelu saopštio da je „13. putnik“. Mirza je odmah pošto je objavljena vest da je “prekobrojan” primio telegram od ljudi iz KK Bosna, koji najbolje opisuje kakav je odnos imao Delibašić sa ljudima iz svog kluba. „Ti si za nas najbolji na svijetu – STOP – Budi pametan, hrabar i dostojanstven – STOP – Mi te svi mnogo volimo – STOP.“ – pisalo je u telegramu. Mirza je bio izuzetno dirnut rečima iz njegovog kluba. „Ovo nikada neću zaboraviti, uz mene su kada mi je najteže. Jedva čekam povratak u klub”.
Prvo seniorsko zlato sa Jugoslavijom, Mirza je osvojio na evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. godine. Te godine Mirza je izabran i za najboljeg sportistu u Bosni i Hercegovini. „E to mi je bilo posebno priznanje, znate onu: Najteže je da te tvoji priznaju.“ – rekao je Mirza za tu nagradu. U sezoni 1975/1976. Bosna je završila na trećem mestu. Mirza je te godine na Olimpijskim igrama u Montrealu sa reprezentacijom osvojio srebrenu medalju. Usledila je sezona koju je Tanjević najavio kao šampionsku, Bosna je otvorila dobro, potom je pala u formi i usledio je loš period. Finale su izborili nakon produžetka sa Cibonom u Skenderiji. Sedam sekundi pre kraja finala, na semaforu je stajalo, Jugoplastika – Bosna 96 : 96. Potom je lopta došla do Šolmana a on je svojim pogotkom titulu odneo u Split. “Kakav plač, to je bilo jecanje, u svlačionici, k’o popišani smo bili”. Ovim rečima Mirza je opisao situaciju u svlačionici nakon meča. Čini se da Delibašićevu gorčinu zbog poraza u finalu prvenstva Jugoslavije nije ublažila ni zlatna medalja sa evropskog prvenstva 1977. godine.
Sledeća, šampionska sezona “studenata”, nije otvorena baš najbolje, Bosna je upisala tri poraza na startu, ali je zato drugi deo sezone odigrala bez poraza. Te sezone Delibašić je postizao 33,7 poena po meču. Bosna je u Beogradu sa 109 : 102 savladala Partizan i tom pobedom osvojila titulu prvaka Jugoslavije. Tada je nakon susreta Dražen Dalipagić legenda Partizana izjavio: “Sport je to. Pobedio je bolji tim. Bosna će biti najbolji tim u Kupu evropskih šampiona”. U tom trenutku skoro niko nije shvatio ozbiljno te ispostaviće se “proročanske” reči legendarnog “Praje”. U Manili 1978, Mirza je sa reprezentacijom osvojio zlatnu medalju na svetskom prvenstvu. Jugoslavija je u finalu savladala Sovjetski Savez u po svom priznanju jednoj od najdražih Kinđetovih utakmica u karijeri.
Bosna nije briljirala na početku naredne sezone u Kupu šampiona, ali je uspela da se izbori za plasman među šest najboljih ekipa. Vratila je Bosna šampionsku formu iz prethodne sezone u drugom delu Kupa šampiona, padali su redom, Makabi, Huventud, Emerson, Olimpijakos, sjajna igra je košarkaše Bosne odvela u finale. Petog aprila 1979. godine u Grenoblu, protivnik Bosne u finalu Kupa šampiona je bio moćni italijanski Emerson. Predvođeni Tanjevićem, Delibašićem i Varajićem, u nezaboravnom finalu pobeđen je Emerson a iako je Žarko Varajić bio prvo ime susreta sa 45 poena, Kinđe je sve pratio pridodavši svojih 30 poena, upisavši se tako zlatnim slovima u istoriju KK Bosna, ali i Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, jer je Bosna bila prva ekipa iz Jugoslavije koja se okitila titulom prvaka Evrope.


Godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Moskvi, Jugoslavije se pojavila sa strahovitom reprezentacijom. Došli su “plavi” sigurnom igrom do finala a u finalu OI protivnik je bila Italija. Kinđe i društvo nisu imali većih problema sa selekcijom koju je tada predvodio legendarni centar Dino Menegin. Osvojili su “plavi” zlatnu medalju slavivši rezultatom 86 : 77 a Mirza je u finalu bio najbolji igrač, ubacivši Italijanima 22 poena, čime je sebi vizirao kartu za najtrofejniji evropski klub svih vremena – Madridski Real.
Mirza je u Realu ostavio dubok trag a dan danas kada se pomene njegovo ime, u Madridu se ustaje.Mirza je u Realu ostavio dubok trag a dan danas kada se pomene njegovo ime, u Madridu se ustaje. Prva sezona u Realu bila je kao iz snova, Real je slavio u 25 od 26 utakmica a u borbi za titulu odlučivao je meč u Barseloni protiv najvećeg rivala. Mirza je u odlučujućem meču postigao 28 poena i imao 15 asistencija a Real je slavio sa 102 : 93. Druga Mirzina sezona u Realu obeležena je privatnim problemima, Real je opet dobio 25 od 26 utakmica a igrali su i finale prvenstva sa Barselonom u Ovijedu. Kinđe je kasnije rekao da mu je to najlošija utakmica u karijeri a na kraju sezone odlučio je da napusti Madriđane. Usledio je odlazak u Kasertu, ali će blistavu karijeru okončati bolest. U avgustu 1983. godine, naprasno je prekinuta sportska karijera jednog od najvećih jugoslovenskih košarkaša ikada, kada je Mirza Delibašić doživeo moždani udar. Mirza se od košarke zvanično oprostio 18.9.1984. u prijateljskom meču u Sarajevu između Bosne i Real Madrida. Skenderija je tog dana bila premala za sve one koji su želeli da odaju počast velikom Kinđetu.
Čovek o kom niti na jednom portalu, niti u jednim novinama nećete naći niti jednu lošu rečenicu, čovek koji je patentirao roling u Evropi, ljubitelji košarke nazivali su ga romantičarem košarkaških terena, baletanom narandžaste lopte. Umetnik pod obručima a pre i iznad svega veliki čovek – Legendarni i nezaboravni Mirza “Kinđe” Delibašić.Usledio je povratak tamo odakle je sve počelo, Kinđe se vratio u Bosnu, gde je obavljao poslove direktora u klubu. Mirza se borio dugo sa bolešću a u decembru 2001. godine je izgubio onu najvažniju, životnu utakmicu i zauvek otišao u legendu. Tokom karijere, ali i nakon nje, osvojio je mnogo priznanja, koja je teško sve nabrojati. Između ostalog, izabran je za sportistu 20. veka u BiH a priznanje za fenomenalnu klarijeru, Mirza Delibašić je dobio 2007. godine, kada je u izboru FIBA izabran u košarkašku Kuću slavnih. Ipak ono što mnogo više vredi od svih titula i priznanja su reči koje su njegovi bivši saigrači znali da kažu o legendarnom Kinđetu.
Legenda jugoslovenske košarke Zoran “Moka” Slavnić na pitanje novinara o Delibašiću je rekao: “Sreća je u životu imati nekoga takvog za druga, prijatelja, saigrača, cimera, sve je on to bio meni i baš je velika sreća u životu da ti neko takav dopadne. Mirza je bio jako inteligentan i skroman, gospodin, kavaljer.”
Dražen Dalipagić, Mirzin dalji rođak i bliski prijatelj o njemu je znao da kaže: “On je bio normalan dečko, koji je imao svoj cilj, koji je dostigao a to je uradio na vrlo pošten način. U sportu ima stvari do kojih se može doći na nepošten način a on je to sve radio šmekerski, na svoj način. Bio je dobroćudan, nije pravio gluposti na terenu. Sve najbolje o njemu se može reći kao čoveku i kao igraču. Nikada nije digao glas na nekog svog saigrača.”
Peter Vilfan, takođe legenda jugoslovenske košarke o Delibašiću je rekao: „Nisam imao ni 18 godina kada sam dobio poziv za A reprezentaciju Jugoslavije i trebao sam da se ujutru javim u hotel “Palas” u Beogradu. Nikada nisam bio sa tom ekipom i stigao sam rano ujutro. Na recepciji hotela su mi rekli: “A, ti si onaj mali, idi slobodno u restoran, Mirza je već unutra.” Ostali su još spavali, to je bilo oko 7 sati. Ušao sam u restoran i za velikim stolom sedeo je Mirza, uz kaficu, mislim da je to već bila druga ili treća, upaljenu cigaretu. Samo me je pogledao onim svojim pogledom i rekao: ”E, mali, zdravo, sedi.” I tako smo sedeli 15 minuta, ništa nismo progovarali a ja sam tada bio najsrećniji na svetu, jer sam u miru sedeo sa Mirzom, nas dvojica sami. Mirza se nikad nije naljutio, nije izgubio živce. Nisam video nikad da ga iznerviraju sudije ili protivnici. Sve je sa njim bilo mirno, lako, gospodski. Bio je gospodin igrač, na terenu je uvek znao naći saigrača, ako si sam i trenutak dobijao si odmah loptu od Mirze.”
Velika Sarajevska dvorana, čuvena Skenderija, danas po njemu nosi ime a podignut mu je i spomenik nedaleko od dvorane Fis, u centru Sarajeva, gde je proveo veliki broj svojih dana. Čovek o kom niti na jednom portalu, niti u jednim novinama nećete naći niti jednu lošu rečenicu, čovek koji je patentirao roling u Evropi, ljubitelji košarke nazivali su ga romantičarem košarkaških terena, baletanom narandžaste lopte. Umetnik pod obručima a pre i iznad svega veliki čovek – Legendarni i nezaboravni Mirza “Kinđe” Delibašić.

Related Post

Author: Miloš

Share This Post On

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share This