Tog 5. aprila 1993. godine, ekipa Mičigena igrala je drugo uzastopno finale NCAA lige. Čuvena „Fab five“ ekipa (nadimak su dobili zbog sjajne prve petorke u kojoj su igrali Rej Džekson, Džejlen Rouz, Džimi King, Kris Veber i Džuan Hauard, koji su svi bili tamnoputi, što je timu dalu dodatnu popularnost i prepoznatljivost, kao i značaj koji je bio veći od sporta) za koju se može reći da je bila u to vreme najpoznatiji sportski kolektiv u SAD-u i o kojoj su kasnije snimani mnogi dokumentarni filmovi, godinu dana ranije je poražena u borbi za titulu od Djuka, pa su te godine tražili šansu za popravni. Protivniku u meču za titulu bila im je Severna Karolina, veliki rival Mičigena tih sezona.
Može se reći da je Amerika te večeri navijala za Mičigen i želela da ti momci na najbolji način krunišu dve godine sjajnih predstava. Ipak, i igrači Severne Karoline su mnogo želeli trijumf u susretu koji gleda cela Amerika, pa iako nisu imali ulogu favorita, ušli su u meč bolje od igrača Mičegena i od starta „zagospodarili“ terenom. Pre svega zahvaljujući Donaldu Vilijamsu i Eriku Montrosu, Severna Karolina je imala konstanto vođstvo, a Mičigen je u igri držao najbolji igrač Kris Veber, koji je te večeri u „Superdomu“ u Nju Orleansu igrao odlično.
Najviše zahvaljujući Veberu, meč je ušao u neizvesnu završnicu, na 20 sekundi do kraja Severna Karolina je imala 2 poena prednosti i njihov igrač Pet Saliven se našao na liniji za slobodna bacanja, u situaciji 1 za 1. Neposredno pre ove situacije Stiv Fišer, trener Mičigena, zatražio je svoj poslednji tajm-aut, u kojem je kako je kasnije govorio Džejlen Rouz postavio akciju u slučaju nezavisne završnice: „Prvo nam je rekao da nema više pravo da taži tajm-aut, a onda je postavio akciju. Kris Veber će u slučaju promašaja uhvatiti loptu, a onda uposliti mene. Ja ću potom preneti loptu, odigrati pik-end-rol sa njim i pokušati da dođem do pozicije da šutnem trojku. Ukoliko me udvoje, dodajem loptu do Vebera, koji će šutirati sa poludistance ili ako su sami u uglovima, uposliti Džimi Kinga ili Roba Pelinku. To je bio naš plan za završnicu meča.“ – ispričao je mnogo godina kasnije Džejlen Rouz.
I baš kao što su se sa klupe Mičigena nadali, Saliven je promasio slobodno bacanje, a Kris Veber je uhvatio loptu. Okrenuo se tada Kris ka Rouzu, ali pošto se blizu Rouza nalazio igrač Severne Karoline Džordž Linč, Veber se odlučuje da ne uposle Džejlena, već da sam povede akciju svog tima. Dok se razmišljao da uposli saigrača, Kris Veber je očigledno pomerao stajnu nogu i napravio korake, koje su videli svi, osim sudija susreta, o čemu je mnogo godina kasnije govorio Tom Harington, jedan od arbitara na meču: „Čuo sam vrisak sa tribina i pomislio šta smo sada propustili da dosudimo. Da budem iskren, tek posle susreta smo saznali da smo napravili veliki previd, kada je supervizor suđenja Henk Nikols došao kod nas i rekao nam da smo ne računajući grešku, odlično sudili, ali da smo imali sreću što Mičigen nije pobedio, jer bi se samo o nama pisalo. Eto da smo dosudili korake, ništa od onog posle se ne bi dogodilo.“ A to šta se posle dogodilo ušlo je u košarkašku antologiju…
Veber je preveo loptu na protivničku polovinu, gde su ga igrači Severne Karoline saterali u ugao i potom udvojili Felps i Linč, a on je tada, navodno zato što mu je tako neko dobacio i pokazao sa klupe, odlučio da zatraži tajm-aut. Igrači i ljudi iz stručnog štaba Mičigena su se odmah uhvatili za glavu, jer su znali da su u tom trenutku ostali bez šanse da osvoje titulu. Naime, pošto ekipa Mičigena više nije imala prava na pozivanje tajm-auta, ovakav potez Vebera je značio da se njihovoj klupi se dodeljuje tehnička greška.
Donald Vilijams je potom bio siguran sa linije penala, čime je i definitvni zapečatio sudbinu Mičigena na tom susretu. Odmah po oglašavanju poslednjeg zvuka sirene, Kris Veber je utrčao u svalčionicu, gde je legao na zemlju i počeo da plače. Njegove suze su zaustavili organizatori, koji su ga obavestili da će morati da prisustvuje konferenciji za štampu. Uplakanom Veberu je tada prišao Džuan Hauard i rekao mu: „Uradi to čoveče, uz tebe smo svi i moraš da znaš da smo zajedno u svemu ovome.“
„Bilo je 20 sekundi do kraja, počeo sam da vodim loptu, bili smo u zaostatku 2 poena. Prešao sam na njihovu polovinu i zatražio tajm-aut, čime sam doveo naš tim do poraza.“ – rekao je tada Veber i bio je to jedan od poslednjih puta da je Kris uopšte pričao o ovom trenutku. Većina narednih pokušaja novinara da dobiju njegovu izjavu o slučaju koji je u SAD-u dobio ime „tajm-aut“ bio je neuspešan, jer je Kris odlučio da više gotovo i ne progovori o situaciji iz aprila 1993. godine, pa je što zbog kasnijih loših odnosa sa ostatkom ekipe (zbog čuvenog skandala, prouzrokovanog nelegalnim plaćanjem Vebera za igranje na Mičigenu, o čemu više na našem sajtu nekom narednom prilikom), a što zbog želje da ne priča više o svojo grešci iz finala odbio i da učestvuje u čuvenom ESPN-ovom serijalu „30 for 30“, u kome je jedna epizoda bila posvećena „Fab five“ ekipi Mičigena. Pošto je završio sa svojim protokolarnim obavezama, Kris Veber se uputio u klupski autobus, gde mu se pridružila majka, kojoj je trener Stiv Fišer dopustio da bude uz svog sina u tim za njega vrlo teškim trenucima.
O atmosferi u autobusu posle susreta, govorio je kasnije Džejlen Rouz: „Tokom celog puta do hotela, jedino što se čulo u autobusu bilo je Krisovo neprestano jecanje.“ – rekao je Rouz, a potom i dodao: „Te večeri smo trebali da pobedimo, iako gotovo svi kao da smo bili odsutni sa terena i to samo zbog toga što je Kris bio sjajan. A onda smo na kraju izgubili i to zbog Krisa, neverovatno.“
Na kraju te sezone Kris Veber je izašao na NBA draft i započeo svoju ispostaviće se odličnu NBA karijeru, u koju je zakoračio posle utakmice čiji ga završetak i danas „proganja“ i koji je ostao do danas u SAD-u najpoznatiji trenutak iz njegove košarkaške karijere. Kako je izgledao trenutak, koji je dobrim delom obeležio karijeru Krisa Vebera i pozivanje tajm-auta u pogrešnom trenutku, koje je odlučilo NCAA šampiona 1993. godine, podsetite se na snimku koji je pred vama.