Bili Miške bio je veliko boksersko ime početkom 20. veka. Borac rođen u Sent Polu u Minesoti imao je u karijeri preko 100 borbi u kojima je zabeležio 75 pobeda i 13 poraza. „Grom iz Sent Pola“, kako je bio nadimak Miškea, borio se i protiv Džeka Dempsija za svetsku titulu, ali ga bokserska istorija najviše pamti po poslednjoj borbi u karijeri, koja je pokazala njegovu neverovatnu hrabrost.
Na lekarskom pregledu 1918. godine Biliju Miškeu utvrđena je „Brajtova bolest“, hronično oboljenje bubrega, zbog koga su lekari procenili da Miškeu nije ostalo više od pet godina života i to pod uslovom da „okači rukavice o klin“. Ipak, njihove procene i prognoze nisu mnogo zanimale Miškea, za koga su svi tvrdili da je bio sjajan čovek, ali koji se nije snalazio dobro van ringa, zbog čega je zapao u velike dugove. Bili Miške je uložio sav novac u biznis koji je propao i zbog koga je na kraju zapeo u velike dugove (procenjuje se da je bio dužan oko 100.000 dolara), pa i pored saveta lekara nikako nije imao nameru da ostavi boks i odrekne se jedinog prihoda. Porodicu je lagao da nije ozbiljno bolestan, a u ringu je beležio uglavnom dobre rezultate, pa je došao i do prilike da se bori za titulu u teškoj kategoriji, ali je u meču za šampionski pojas Džek Dempsi bio bolji. Taj meč se osim nokauta, pamti i po tome što je Dempsi svog iscrpelog protivnika i kasnije dobrog prijatelja praktično odneo u ugao posle borbe. Jednostavno, teška borba i još teža bolest za Miškea su u tom momentu bili previše. „Uplašio sam se, mislio sam da sam ga ubio!“ – pričao je kasnije o toj borbi Džek Dempsi. Posle meča protiv Dempsija, Bili Miške nastavio je da se bori i uglavnom beležio trijumfe koji su mu pomogli da vrati skoro sve dugove, ali onda je došlo ono što se dugo očekivalo…
Početkom 1923. godine Biliju Miškeu se stanje naglo pogoršalo, pa više da gotovo nije mogao, sem odlaska na pecanje, da ima neku drugu malo veću fizičku aktivnost. Ipak, mnogo više od toga što mu „ističe vreme“, Bilija Miškea brinulo je to što mu žena i troje dece bez njegovih prihoda teško žive, što nije vratio sve dugove, ali i to što će njegova deca naredni Božić dočekati bez poklona. Tada je došao na „ludu“ ideju da po poslednji put uđe u ring i bar malo olakša život svojoj porodici. Zahtevao je od svog menadžera i prijatelja Džeka Redlija da mu organizuje još jedan meč, a kada je ovaj to odbio uz ponudu da on sam da Miškeu svotu novca koja mu je neophodna, kao „ponosan čovek“ Bili Miške to nije prihvatio, već je insistirao da mu se zakaže borba, navodno rekavši svom menadžeru: „U čemu je razlika borio se ili ne?! Umreću svakako, a bolje to da bude ovako nego da čekam smrt u kolicima!“ Redli na kraju „nije imao kud“, poklekao je pod velikim pritiskom Miškea i za 7. novembar 1923. godine zakazao mu borbu protiv legendarnog Bila Brenana, koga je Miške ranije tokom karijere dva puta savladao.
Ako je Bili Miške za meč bio nespreman i uopšte nije trenirao zbog teške bolesti, nije mnogo bolja situacija bila ni sa njegovim protivnikom Bilom Brenanom, koji je bio potpuno van sportske forme i imao veliki višak kilograma. Borba dva borca sa uspešnom karijerom, ali i velikim problemima, na kraju nije opravdala očekivanja. Posle prve dve runde u kojima je Miške bio bolji, ali u kojima nije zabeleženo veće uzbuđenje, Bili Miške je sjajnom serijom udaraca na kraju treće runde poslao Brenana na pod, ali je njega gong spasio nokauta u toj rundi. Ipak, već u narednoj „Grom iz Sent Pola“ zablistao je po poslednji put u bokserskoj karijeri i sjajnim desnim krošeom nokautirao Brenana i tako trijumfovao u meču u kojem se borio, kako su kasnije mediji pisali, iako je bio „na samrti“. Publika koja nije znala šta se dešava u Miškeovom životu meč je završila zvižducima, smatrajući da su prevareni i da je borba nameštena, jer su se dva borca tokom meča vrlo teško kretala i nisu bili ni senke boraca kakvi su nekad bili. Da li je borba zaista bila nameštena, nikada se nije saznalo i do danas se o tome samo nagađa. Verovatno najveći razlog zbog koga se istina nikada nije saznala leži u činjenici da su oba borca ubrzo posle meča preminula.
I dok je Bil Brenan upucan naredne godine, Bili Miške je krajem te 1923. godine vratio sve dugove, a onda opremio kuću nameštajem, ženi poklonio novi klavir, deci kupio igračke za predstojeći Božić i čak ostavio i nešto novca sa strane, da se nađe porodici posle njegove smrti. Po svedočenjima njegove dece, taj Božić im je bio jedan od najlepših dana u životu, dobili su poklone iznenađenja, bilo je dosta igračaka, hrane u izobilju, a porodica je tokom celog dana bila vesela i nasmejana. Nažalost, ubrzo pošto je sa porodicom prelepo proslavio Božić, zdravstveno stanje Bilija Miškea se dodatno pogoršalo i on je od posledica oboljenja bubrega preminuo prvog dana 1924. godine.
Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da je Bili Miške ubrzo posle smrti zaboravljen i da do početka 21. veka skoro da niko nije znao za neverovatan meč koji je ovaj borac imao „na samrti“. Ipak, tada su pojedini američki novinari, koji prate boks, istraživajući istoriju „plemenite veštine“ došli i do priče o Biliju Miškeu, koju su potom objavili i posle čega je potpuno zasluženo „Grom iz Sent Pola“ 2010. godine primljen u boksersku „Kuću slavnih“.
Priča o Biliju Miškeu je svakako jedna od najverovatnijih u istoriji sporta i pokazuje da se veliki šampioni nikada ne predaju, već da su u stanju i kada bi gotovo svi rekli da to nije moguće, da skupe snagu i naprave „čudo“, pogotovo ako ih pokreće beskrajna ljubav prema najbližima.