Emil Zatopek je jedan od najvećih atletičara dvadesetog veka, ali i jedan od najvoljenijih, trkač koji je svu konkurenciju tretirao kao prijatelje i često bio kritikovan zbog svoje pričljivosti na stazi. Smatra se da je bio jedan od pronalazača “interval treninga”, a jedini je trkač u istoriji koji je osvojio zlato na 5000 metara, 10000 metara i u maratonu na istim Olimpijskim igrama. Njegovi treninzi su ušli u legendu: 100x400m(100 ponavljanja sprinta na 400 metara) i to po sedam dana uzastopno ili trčanje kroz šumu, u vojničkim čizmama, sa svojom ženom na leđima kao i trčanje po vešu u kadi kad su vremenski uslovi bili previše nepogodni za trening napolju.
Zatopek je na svoju prvu trku otišao nevoljno, po šefovom naređenju, jer je fabrika cipela u kojoj je radio bila jedan od sponzora trke na 1500 metara. Bez ikakvog treninga pre toga, trku je završio drugi i posle nje je počeo ozbiljno da se intresuje i bavi trčanjem. Svega četri godine kasnije obara nacionalne rekorde na 2000, 3000 i 5000 metara, što mu je obezbedilo mesto u českom nacionalnom timu za Evropsko prvenstvo 1946. godine, gde je zauzeo peto mesto u trci na 5000 metara. Svoje prvo učešće na OI imao je na Igrama u Londonu 1948. godine. Osvojio je zlato na 10000 metara, kada je pobedio sa prednošću od oko 300 metara u odnosu na drugoplasiranog Alana Mimuna iz Francuske, a sve rivale osim dvojice je prestigao za čitav krug. 
Na istim Igrama osvojio je srebrnu medalju na 5000 metara, a zlato mu je izmaklo za metar i po, tako da je učešće na svojim prvim Olimpijskim igrama završio sa jednom zlatnom i jednom srebrnom medaljom.
Emil Zatopek najveće uspehe postiže na sledećim Igrama u Helsinkiju, 1952. godine. Na tim Igrama je pokupio već pomenuta zlata i postavio tri rekorda uključujući i zlato i rekord u maratonu, koji mu je za potpunu nevericu, bio prvi istrčani maraton u životu. Posle ubedljive pobede u trkama na 5000 (nekoliko minuta nakon njegove pobede na 5 km, njegova supruga Dana Zatopek bacila je pobednički hitac za zlato u bacanju koplja) i 10000 metara, Zatopek se u poslednjem trenutku odlučio da se prijavi za maratonsku trku. Pošto nikada do tada nije trčao maratonsku trku, Emil je u maratonu pratio Džim Pitersa, Britanskog trkača i tadašnjeg rekordera u maratonu, koji je od starta pokušao da izmori Zatopeka forsirajući nenormalno brz tempo. Zbunjen ovim tempom, Emil ga je pitao da li im je tempo prejak, a Piters mu je odgovorio da nije i da su spori previše, verovatno u šali ili sa željom da prevari manje iskusnog konkurenta. “Previše spori? Da li si siguran da idemo previše sporo?” Još jednom ga je zbunjeno pitao Zatopek, a kada mu je Piters to potvrdio, Emil je pojačao, ostavio ga iza sebe, osvojio zlato i postavio novi rekord, a Piters izmoren od prejakog tempa nije uspeo da završi trku. 
Tom pobedom u maratonu Zatopek je osvojio i treće zlato na OI u Londonu i postao, a do danas i ostao jedini atletičar koji je uspeo da osvoji zlato na 5000 metara, 10000 metara i u maratonu na istim Olimpijskim igrama. Posle OI u Londonu, Zatopek je dobio nadimak “Češka Lokomotiva” koji ga je pratio do kraja života.
O veličini Emil Zatopeka puno govori njegov susret sa Ron Klarkom, Australijskim rekorderom na 10000 metara kome je i pored svih uspeha izmicalo zlato na OI. Ron je posetio starog majstora iza gvozdene zavese tokom 1966. godine. Na rastanku, Zatopek mu je uručio mali paket uz reči “Čuvaj ovo, jer si zaslužio.” Tek u avionu Ron je otvorio paket i u njemu našao zlatnu medalju sa OI iz Helsinkija koju je Zatopek osvojio u trci na 10000 metara. Ovim gestom Zatopek je pokazao svoju veliku ljudsku veličinu, jer je upravo Klark taj koji je zamenio njegovo ime u listi rekorda. Ron Klark je kasnije o Zatopeku izjavio: “Negov entuzijazam, njegova druželjubivost, ljubav prema životu, isijavali su kroz svaki njegov pokret. Ne postoji niti je ikada postojao veći čovek od Emil Zatopeka.“
Zatopek je u karijeri postavio 20 Svetskih rekorda, a “Češkoj Lokomotivi” su stalno prebacivali zbog facialnih izraza agonije koje je pravio dok trči, ali im je on sa osmehom uvek odgovarao: “Nisam bio dovoljno talentovan da se smejem i trčim u isto vreme“. Zatopek je preminuo u Pragu posle teške bolesti 2000. godine. Krajem te godine Olimpijski komitet ga je posthumno nagradio medaljom Pjer De Kuberten.