Iznenađenja, senzacije i neočekivani rezultati u sportu nisu neuobičajena pojava. Ali, kada oni iskoče iz okvira realnoga i uđu u sferu naučne fantastike onda govorimo o čudima o kojima se pišu knjige i snimaju filmovi… Jedno baš takvo čudo, dogodilo se u najbržem kolektivnom sportu, pre više od 35 godina. Kada se pomene olimpijski hokejaški turnir jedna priča uvek će stajati visoko iznad svih drugih koje je ovaj, a možda i sport uopšte ikada ispisao. Trijumf reprezentacije SAD-a nad SSSR-om na Igrama u Lejk Plesidu 1980. godine do danas je ostao jedna od najvećih senzacija u sportskoj istoriji, poznata pod prigodnim nazivom “Miracle On Ice“ (Čudo na ledu).
Te 1980. godine svi su znali da Amerikanci neće doći u Moskvu na letnje olimpijske igre, ali su Sovjeti odlučili da se pojave u Lejk Plesidu i pokažu na zimskom igrama da su bolji od najvećih rivala, rivala u svakom smislu. I uspeli su, skoro, osvojili su više medalja, više zlatnih medalja, češće se peli na pobednička postolja, slušali himnu svoje države. Ili možda ipak nisu uspeli, pošto su izgubili zlato u sportu u kojem su najviše želeli da čuju himnu i pokažu dominaciju i to od ljutih rivala, koji su bili mnogo slabiji od njih?
Hokejaška dominacija Sovjetskog Saveza kroz 60-e, 70-e i 80-e godine prošlog veka bila je zastrašujućih razmera. Od Inzbruka 1964. do Kalgarija 1988. godine Sovjeti su osvojili šest zlatnih olimpijskih medalja (jedini “uljez“ bili su Amerikanci), a od 24 svetska prvenstva između 1963. i 1990. godine čak 18 završavalo je sa sovjetskom himnom. U to vrijeme šah i hokej imali su posebno mjesto u sovjetskom društvu. Dominacijom u šahu svetu su željeli pokazati da su pametniji od drugih, a superiornost u hokeju značila je da su “brži, viši, jači“. Hokejaški tim SSSR-a stigao je u Lejk Plesid formalno sastavljen od amatera, a bio je najprofesionalnija ekipa Evrope, sa većinom oficira Crvene armije u postavi, sa nekoliko legendarnih igrača, Mihajlovim, Tretjakom, Harlamovim i mladim, kasnije najpoznatijim svetskim igračima, Fetisovim, Krutovim i Makarovim. Godinu dana ranije u prijateljskom meču pobedili su Ol-Star tim NHL lige sa 6 : 0. U NHL ligi i dalje su najbolji igrači bili Kanađani, a u ekipi koja je SAD predstavljala na domaćem ledu u Lejk Plesidu bili su perspektivni igrači sa koledža, kasniji profesionalci.
Kroz grupu su Sovjeti prošli bez izgubljenog boda, “preneli” dva, Amerikanci su stigli sa Šveđanima sa kojima su igrali nerešeno u grupi. Ostlao je da se odigraju dva kola, računica je bila jasna. Pobedi li u prvom meču, 22. februara 1980. godine tim SSSR-a, gotovo je sa snovima Amerikanaca. Bude li nerešeno, skoro sigurno zlato odlazi za Moskvu. Ostala je jedna mogućnost u koju niko nije verovao. Zanimljivo je da su samo četiri dana uoči početka Igara, SAD i SSSR odigrali prijateljsku utakmicu u Medison Skver Gardenu. Tretjak i društvo uništili su Amerikance i sa pobedom od 10 : 3 dodatno se napunili samopouzdanjem uoči olimpijskog turnira. Uz samopouzdanje očigledno je išla i doza prepotencije. Sovjetski selektor Viktor Tihonov kasnije će priznati da je ta utakmica zavarala njegove igrače i dovela do potcenjivanja Amerikanaca. 
Počelo je očekivano, Krutov je doneo vođstvo gostima, Šnajder uspeo da izjednači. Makarov za 2 : 1, Mark Džonson za 2 : 2. Onda je Tihonov, legendarni trener Sovjeta, na početku drugog perioda igre, zamenio Tretjaka, ništa manje legendarnog golmana. Svi su bili u šoku, ali je iskusniji i prema mišljnju svih, bolji tim poveo sa 3 : 2. Gol je postigao Malcev. Tim SSSR-a imao je 39 udaraca na gol, Amerikanci 16. Došla je i poslednja trećina, Džonson je izjednačio, a čudan šut Irjuziona završio je u golu Miškina za konačnih 4 : 3. Dalje je sve bilo očekivano. Amerikanci su pobedili i Fince i osvojili zlatnu medalju, Sovjetski Savez završio sa srebrom, a čuveni “Sports Ilustrejtid” objavio prvi put naslovnu stranu bez teksta. “Šta ste dali svojim hokejašima da jedu i piju da su tako dobro klizali u trećoj trećini? Poslednja trećina uvek je bila naša, tako da smo nakon druge trećine, kad smo vodili 3 : 2, već počeli da slavimo. Oni su bili samo studenti i mi ih nismo respektovali, a tako se hokej ne može igrati. Nikada neću sebi oprostiti što sam poslušao svoje pomoćnike i izvukao Tretjaka. Kako sam bio glup.” – rekao je o meču ruski selektor Viktor Tihonov, koji na iznenađenje mnogih nije bio kažnjen zbog poraza u Lejk Plesidu, nego je nastavio da vodi reprezentaciju i postao najuspješniji hokejaški selektor u istoriji.
U ruskoj svlačionici nakon meča zavladao je užas. Tihonov je besneo, optuživao je jednog po jednog igrača za poraz. Pribojavao se i reakcije drugova iz Politbiroa, ali nikome od ruskih hokejaša nije se dogodilo ništa. Kremlj je bio zadovoljan – ruski sportisti osvojili su deset zlatnih medalja u Lejk Plesidu, najviše od svih učesnika i četiri više od Amerikanaca. Na prijemu u Kremlju za osvajače olimpijskih medalja Brežnjev se družio samo sa Tihonovom, a legenda kaže da ga je tešio rečima: “Viktore, znam da ste bolji od Amerikanaca. Događa se!”
Legendarna utakmica iz Lejk Plesida proglašena je najznačajnijim američkim sportskim događajem u 20. veku i trećim najvažnijim događajem koji građani SAD-a pamte kao nešto što se najviše utkalo u njihovo nacionalno pamćenje, odmah nakon atentata na predsednika Kenedija u Dalasu 1963. godine i prvih koraka Nila Armstronga na Mesecu 1969. godine. U Rusiji sa druge strane i danas smatraju da je to “najcrnji dan ruskog sporta”. Ta trauma ih proganja i prati i danas nakon više od 35 godina. Naime, tada su utakmicu u obe zemlje doživeli ne samo kao sportsku, nego i kao prvorazrednu političku pobedu, odnosno poraz od blokovskih konkurenata. Amerikanci su o utakmici snimili i dva igrana filma. U jednom američkog selektora Herba Bruksa glumi Karl Malden, a u drugom Kurt Rasel.
Podsetite se završetka legendarne utakmice i velikog slavlja američkih „amatera“ iz u celom svetu već čuvenog “čuda na ledu”.