Bio je 28. april 1991. godine. Na prostorima bivše Jugoslavije već je krenulo „ludilo“ koje će uništiti jednu zemlju i izmeniti živote svih ljudi koji su u njoj živeli. U tom sveopštem haosu koji je „zakucao na vrata“ u Hali sportova na Novom Beogradu igrao se treći meč finala košarkaškog plej-ofa prvenstva Jugoslavije. Rivali su bili beogradski „Crno-beli“ i splitski „Žuti“. POP 84 kako se te sezone zvao tim iz Splita je dominirao u tom susretu, pa i celom finalu i zasluženo su Splićani došli do četvrte uzastopne šampionske titule, ali ipak jedan detalj sa tog trećeg finalnog susreta koji je pokazao da je sport uvek bio iznad politike bacio je u senku celu finalnu seriju. U njemu su u glavnoj ulozi bili Toni Kukoč i beogradska publika…
Toni Kukoč je dobio velike ovacije u Beogradu
Splitski „Dream team“ je bio apsolutni favorit u finalu plej-ofa 1991. godine protiv Partizana. Posle dva početna trijumfa i sukoba u redovima „Crno-belih“, koji su rezultovali time da Žarko Paspalj ne nastupi u trećem susretu, ekipa iz Splita prvu „meč loptu“ za titulu imala je 28. aprila u „Hali sportova“ na Novom Beogradu. U tom susretu se desila prava „demonstracija sile“ od strane igrača ekipe POP 84. Oni su se prosto poigravali sa nemoćnim domaćinima do konačnog i ubedljivog trijumfa rezultatom 86:64. Tu utakmicu je najviše svojom košarkaškom magijom obeležio Toni Kukoč. Njega je četiri minuta pre kraja susreta, pri ubedljivom vođstvu Splićana, trener gostiju Željko Pavličević odlučio da izvede iz igre…
Tadašnji košarkaški ljubimac beogradske publike, Toni Kukoč, doživeo je u tim trenucima ovacije kakve se ne pamte. Svi prisutni su u tom trenutku ustali sa svojih mesta. Oni su gromoglasnim i dugim aplauzom nagradila košarkaškog mađioničara za sve što je tih godina činio na terenima širom Evrope. Znali su svi prisutni u Hali na Novom Beogradu, da je to bilo poslednji put da su imali priliku da u Beogradu u dresu tima iz Splta gledaju Tonija, igrača koji je fascinirao sve lakoćom kojom je igrao košarku. Pokojni Dragan Nikitović, čuveni sportski komentator koji je prenosio tu utakmicu za RTB, rekao je tada: „Čitava dvorana dugim, dugim srdačnim aplauzima oprašta se od ovog asa i mađioničara kome je ovo poslednja utakmica u našem prvenstvu.“ Možda taj aplauz i ne bi bio delovao toliko fascinantno, da nije u pitanju proleće 1991. godine. Vreme kada je u Jugoslaviji već počelo „ratno ludilo“.
Specijalan odnos Kukoča i Beograđana
O specijalnom odnosu koji je Kukoč imao sa beogradskom publikom tih godina, ali i o oproštaju Tonija od Beograda tog aprila 1991. godine, govorio je kasnije i legendarni trener Splićana Božidar Maljković: „Bilo je tenzija između Zvezde, Partizana, Cibone, Jugoplastike. Čak su napetosti bile veće kada Jugoplastika gostuje u Zagrebu ili Zadru, nego kada putuje u Beograd. Jedna od najlepših scena iz tog vremena dogodila se kada je prepuna „Hala sportova“ na Novom Beogradu ustala na noge i aplaudirala Toniju Kukoču, iako je Jugoplastika dobila Partizan. Toni Kukoč je zaista u to vreme radije igrao u Beogradu, nego u Zagrebu, Zadru ili Šibeniku.“
Da je ljubav između Kukoča i Beograda neuništiva pokazalo se i petnaestak godina kasnije. Tada je Toni na oproštaju Aleksandra Đorđevića od košarke dočekan ovacijama. Jedina razlika je bila što je taj meč igran u „Pioniru“. Sve ostalo je bilo isto kao u hali na Novom Beogradu proleća 1991. godine.
Bile su to ovacije Toniju Kukoču zbog kojih će se mnogi naježiti. Nekima će verovatno i oči zasuziti. One su mnogima u sveopštem ludilu koje je tada vladalo u Jugoslaviji poslužile kao ohrabrenje, ali i pokazatelj da je sport uvek bio nešto najbolje što su ovi prostori imali. Kako su izgledali ti dirljivi momenti možete se podsetiti na snimku koji je pred vama.