19. septembra 1967. godine u gradu Flint u Saveznoj državi Mičigen u Sjedinjenim Američkim Državama rođen je Džim Abot. Od malena Džim je bio tako isti, a tako drugačiji od svojih vršnjaka. Iako je imao ista interesovanja kao i svoji vršnjaci, činjenica da je Džim Abot rođen sa takvim deformitetom desne ruke da mu se ona završavala pre zgloba i da nije bila funkcionalna, učinila je da njegov život bude puno drugačiji od života druge dece. Ipak, to što je rođen sa fizičkim hendikepom nije omelo Džima da mašta da jednog dana postane profesionalni igrač bejzbola. Ali, porodica ga nije podržavala, savetovala ga je da odustane od te želje, govorila mu je da to nije realno da se desi i predlagala mu da se umesto bejzbola posveti fudbalu, gde bi njegov hendikep imao mnogo manji uticaj. Međutim, Džim Abot nikako nije imao nameru da odustane…
Svakoga dana mali Džim je vežbao kako bi dosanjao svoje snove. On bi sve slobodno vreme provodio u blizini jednog zida, gde bi levom rukom bacao gumenu bejzbol loptu u zid, dok bi na desnoj ruci nosio bejzbol rukavicu, koju bi kada baci loptu brzo prebacivao u levu ruku i tako pokušao da uhvati loptu kada se ona odbije o zid. Kada bi uspešno uvežbao da to uradi sa jedne distance, on bi se približio zidu, kako bi sve više vežbao brzinu prebacivanja rukavice. Videvši da neće odustati, roditelji su popustili i dozvolili Džimu da trenira bejzbol, a on će ubrzo svima pokazati koliki je talenat za ovu igru.
Sa 11 godina trener ga je postavio na poziciju bacača, a on je odmah počeo toliko dobro da baca loptu, da gotovo niko nije mogao da je udari palicom. Iako je od malena igrao vrlo dobro i jasno pokazivao svoj talenat, mnogi su i dalje sumnjali da će Džim Abot ikada moći profesinalno da zaigra bejzbol, govorivši da je hendikep preveliki da bi uspeo tako nešto. Ipak, Džim uopšte nije imao sumnju da će postati profesionalac, a posle odlične srednjoškolske karijere, postalo je gotovo svima jasno da mu velika scena neće izmaći. Pored toga što je odlično igrao na poziciji bacača, Abot je u srednjoj školi igrao dobro i na poziciji udarača, kao i u polju u defanzivi, ali i ne samo to, jer se paralelno bavio i američkim fudbalom, gde je igrao dobro na poziciji kvoterbeka. Dobre igre u bejzbol timu u srednjoj školi obezbediće mu mesto na Univerzitetu Mičigen, gde će nastaviti da igra briljantno, pa će dobiti individualna priznanja, ali i mesto u timu SAD-a za Olimpijske igre u Seulu, gde će nacionalni tim odličnim partijama voditi do osvajanja zlatne medalje. Naravno, njegove partije nisu promakli ni MLB klubovima, pa je posle drafta završio u najjačoj bejzbol ligi na planeti.
Deset godina će Džim Abot provesti u najjačoj bejzbol ligi, nastupajući za Kalifornija Anđelse, Njujork Jenkise, Milvoki Bruerse i Čikago Vajt Sokse, za koje je kao i za Anđelse nastupao u dva navrata. Iako nije bio pretrano uspešan i uglavnom igrao za ekipe koje nisu u tom trenutku bile u vrhu lige, Abot je uspeo da ostvari nekoliko neverovatnih podviga. Uspeo je da zabeleži nekoliko udaraca, ali je istorijski poduhvat zabeležio 4. septembra 1993. godine. Tog dana je Džim Abot igrajući za Jenkise protiv Klivlend Indijansa, uspeo da zabeleži „no-hitter“ utakmicu, što je podvig koji su bacači uspeli da ostvare samo nešto više od 300 puta u skoro 150 godina dugoj istoriji lige. Pošto je uspeo da izbaci iz igre i poslednjeg udarača Indijansa, bez da su oni uspeli da osvoje i jednu bazu, Džim Abot završio je u zagrljaju saigrača, dok je publika ovacijama propratila ovaj njegov neverovatan poduhvat.
Bio je to verovatno najlepši trenutak u karijeri Džima Abota, momka za kojeg gotovo da niko nije verovao da može da postane profesionalac. A on ne samo da je uspeo da ostvari profesionalnu karijeru, već je uspeo i da postane legenda bejzbola i to iako je rođen sa fizičkim hendikepom desne ruke. „Čujem mnoge priče kako sam ja ljudima inspiracija, ali ja ne vidim sebe tako. Bili bogati, siromašni, jednoruki ili sa kojim god problemom, vaše detinjstvo je uvek prirodno i lepo, jer je to jedini način života koji poznajete.“ – rekao je jednom prilikom Džim Abot kada su mu rekli da je inspiracija mnogima zbog toga što je uspeo, i pored velikog hendikepa i ne baš lakog detinjstva, da postane profesionalac. A kada su ga drugom prilikom pitali kako je uspeo i pored hendikepa da postane legenda, dao je i više nego zanimljiv odgovor: „Jedini hendikep u životu je loš stav!“
Džim Abot uspeo je da postane bejzbol legenda i pored toga što je rođen bez ikakve funkcije desne ruke i iako niko nije verovao u njega, čime je samo još jednom pokazao da ukoliko postoji jaka volja i ako se dovoljno posvetite nečemu, moguće je „preskočiti“ i prepreke koje mnogima deluju neprelazno.