Pretrčavši samo 400 metara u finalima Jusejn Bolt je osvojio tri zlatne medalje i postavio tri svetska rekorda na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine i time postao glavna sportska zvezda na planeti.
“Mašina za trčanje” kako su ga tih dana prozvali mediji, prvo je nastupio u disciplini 100 metara, gde je lagano došao do finala, a u finalu je publika dobila spektakl. Sprinter sa Jamajke trijumfovao je u finalu trke na 100 metara postavivši novi svetski rekord 9,69 sekundi, a mogao je sigurno do još boljeg rezultata, da u finišu nije prestao da trči punom snagom. Širio je ruke onako kako je nekada bokser Muhamed Ali pokazivao protivnicima svoju nadmoć i lupao se u grudi da time poruči da je broj jedan, a ta radost i rasipanje stotinki samo su povećali veličinu Boltovog trijumfa. Stadion “Ptičje gnezdo” u Pekingu dobilo je svog junaka, 100000 ljudi je skočilo na noge u neverovatnoj eksploziji oduševljenja, a Bolt i njegovih u tom trenutku neverovatnih 9,69 su to i zaslužili. Ostali finalisti su bili daleko iza Bolta, a najbrži od njih Ričard Tompson kasnio je za njim pune dve desetinke, što je najveća pobednička razlika na 100 metara u istoriji Olimpijskih igara.
Usledila je Boltova dominacija i na duplo dužoj distanci. Još u polufinalu, dok se poigravao sa rivalima, Jusejn Bolt je najavljivao novo neverovatno dostignuće ovog puta na stazi od 200 metara, ali malo ko je zaista mogao da poveruje da će ono biti tako blistavo kao njegova trka na 100 metara. Pošto je prilikom predstavljanja učesnika finala, gestovima ruku “poslao dve strele” ka prepunim tribinama (što će kasnije postati njegov zaštitni znak), potpuno se posvetio stazi pred sobom. Na znak startera poleteo je brzo za svoju košarkašku visinu (196cm), ali tek sa petim vremenom reakcije. Brzo je uspeo da se ispravi do pune visine i već od prvih metara prešao u vođstvo. Možda u krivini nije bio preterano elegantan, ali je bio izuzetno brz, da bi u ciljnoj ravnini odmicao rivalima sve više i više i ciljem prošao sa pet-šest metara i sa 52 stotinke prednosti ispred drugoplasiranog Čurandi Martine. Nikada do tad pobednik na 200 metara na Olimpijskim igrama nije imao takvu prednost nad drugoplasiranim. Uređaj za elektronsko merenje rezultata se posle Boltovog ulaska u cilj zaustavilo na 19,30 sekundi, dve stotinke brže od jednog od najneverovatnijih svetskih rekorda amerikanca Majkl Džonsona. Pobedio je na neverovatan način i sa dva fenomenalna rezulata u dve najbrže sprinterske discipline, a učinio je to mimo prognoza velikih atletskih asova i “velikih stručnjaka” koji su govorili da je suviše lenj, da je komedijaš, da ne zna da trči u krivini, da nema brzinsku izdržljivost… 
Publika ga je sa druge strane prihvatila sjajno, svi su uživali u njegovoj predstavi, a posle trke orilo se stadionom “srećan rođendan” u Jusejnovu čast, pošto je tih dana proslavi 22. rođendan. Unoseći se u kameru posle trke, Bolt je ponavljao iz sveg glasa “Ja sam broj 1. Ja sam broj 1” čime je još jednom pokazao koliko mu je bilo stalo da pobedi u trci i “zapuši” usta kritičarima.
Za kraj atletskih takmičenja u Pekingu, usledila je dominacija i svetski rekord štafete Jamajke na 4×100 metara koju je predvodio Jusejn Bolt, a u čijem sastavu su još bili Nesta Karter, Majkl Frejter i Asafa Pauel. Dovoljno je reći da su jamajčani u finalnoj trci bili za 30 stotinki brži od svetskog rekorda američke štafete iz 1992. i 1993. godine u kojoj su bila i neka od najvećih imena svetskog sprinta: Karl Luis, Liroj Barel, Denis Mičel, Majkl Marš, Džon Dramond i Endrju Kejson. Posle trke u kojoj je Bolt trčao treću izmenu za svoj tim, smatravši da tako može najviše da doprinese svojoj štafeti, Jusejn je izjavio da je to bila timska pobeda u kojoj njegova zasluga za trijumf nije ništa veća od zasluge drugih članova štafete Jamajke.
Mnogi čelnici MOK-a su bili ljuti na Bolta zbog njegovog ponašanja, smatrajući da pravi preveliku zabavu na stazi i time omalovažava protivnike. Čini se da osim ljudima iz MOK-a, nikom drugom Boltovo ponašanje nije smetalo i da on ima veliku podršku publike u celom svetu. Sam Bolt se nije puno obazirao na kritike a posle pobede jamajčanske štafete o pritužbama olimpijskog komiteta na njega je rekao: “Ja sam šoumen. Izlazim na stazu da publici pružim predstavu i ljudi uživaju samo ako im pružim ono što očekuju. Mislim da ih ovde nisam razočarao. To je moj posao. Ne želim da se menjam. Samo želim da budem ja – to je deo moje ličnost.”
Ostaje da se dugo pamti i prepričava dostignuće Jusejna Bolta sa Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine koje će teško biti nadmašeno, a činjenica je da je svet tih avgustovskih dana u Pekingu dobio u vidu Jusejna Bolta novu veliku zvezdu ”kraljice sportova”.