Dok je bio aktivan sportista, šuškalo se da ga mediji štite i da je do uspeha stigao zahvaljujući prevarama i dopingu, ali nije bilo potvrde za tako nešto sve dok nije okončao karijeru. Posle raznih gotovo svakodnevnih optužbi njegovih bivših kolega, planetom je odjeknula vest da je sve priznao, pošto su mu nešto ranije sve titule oduzete, ovaj Teksašanin stavljen je na stub srama i proglašen za prevaranta. Verujemo da je malo onih koji do sada nisu prepoznali da vam danas donosimo priču o Lensu Armostrongu, čoveku koji je promenio biciklizam i o kome ćete i danas čuti oprečna mišljenja, od velikih hvalospeva, do velikih optužbi.
Bez svake sumnje životna priča Lensa Armstronga je kao iz nekog romana ili filma, a počinje 18. septembra 1971. godine, kada se u malenom Planou u Teksasu rodio sin Edija Čarlsa Gundersona i Linde Gejl, koji je dobio ime Lens Gunderson. Pošto brak njegovih roditelja nije dugo opstao, njegova majka se kada je Lens imao tri godine udala za Terija Kejta Armstronga, koji je ubrzo zvanično usvojio malog Lensa, sina svoje supruge iz prethodnog braka i od tada ovaj kasnije čuveni sportista umesto prezimena Gunderson nosi prezime Armstrong. Lens je od malena naginjao ka sportu, pa je tako sa 12 godina u lokalnom klubu počeo da se bavi plivanjem, uspeo je čak da u svom uzrastu dođe na 1500 metara do četvrtog mesta u Teksasu, ali se u plivanju nije zadržao, pošto se već naredne godine prebacuje na triatlon. Imao je velikih uspeha kao triatlonac, osvajao je nacionalna prvensta, bio čak i prvi na svetskoj rang listi do 19 godina, ali u 21. godini života odlučuje da napusti ovaj sport i pređe na biciklizam, što će se ispostaviti kao sudbonosna odluka.
Profesionalnu karijeru započinje u timu Motorola, u kome već prve godine beleži nekoliko etapnih pobeda, da bi naredne 1993. godine prvi put vozio Tur de Frans. Već na prvom nastupu na najvećoj svetskoj biciklističkoj trci beleži etapni trijumf na 8. etapi, ali samo nekoliko dana kasnije napušta trku i ne uspeva da dođe do cilja na “Jelisejskim poljima”. Ipak, već te sezone pokazuje svoju klasu kada trijumfuje na Svetskom prvenstvu u drumskoj vožnji u Oslu. Slede nekoliko trijumfa na klasicima i nekoliko manjih trka, da bi 1995. godine ponovo osvojio etapu na Turu, ali ovoga puta i uspeo da završi trku, na sasvim solidnom 36. mestu. Naredne godine opet osvaja nekoliko jednodnevnih trka, stiže i do drugog mesta na čuvenoj Pariz-Nica trci, osvaja šesto mesto na Olimpijskim igrama i potpisuje višemilionski ugovor sa Kofidisom.
Taman kada se činilo da je sve perfektno u njegovom životu, da su naredne godine “njegove”, u oktobru 1996. godine doživljava veliki šok i počinje borbu kojoj se nije nadao. Na jednom pregledu otkriven mu je rak testisa koji je u naprednoj fazi, pa mu doktori ne daju velike šanse da se izvuče. Ipak, Armstrong nije imao nameru da se preda, posle 12 meseci terapija pobeđuje opaku bolest i vraća se biciklizmu, a pošto je Kofidis posle saznanja njegovog zdravstvenog stanja odlučio da raskine ugovor sa njim, on završava u timu US Postal.
Kasnije će se saznati da je Lens u bolnici priznao lekarima da bolest možda ima zbog dopinga, jer je koristio sada već čuveni EPO, kao i testosterone, hormon rasta i kortizon i sve to kako bi poboljšao svoje rezultate na drumu. Ipak, ta priča je obelodanjena tek mnogo godina kasnije, a Armstrong je nesmetano nastavio svoju karijeru. Zbog terapija izgubio je kilažu i mišićnu masu, što će se po procenama mnogih stručnjaka ispostaviti kao ključno da od vozača za jednodnevne trke i etapne borbe, postane biciklista koji će konkurisati za trijumf na “Grand tur” trkama.
Armstrong se na drum vratio u velikom stilu, osvojio je Tur Luksemburga i Kaskade klasik, a zatim i završio četvrti na Vuelti i na Svetskom prvenstvu, da bi već naredne 1999. godine trijumfovao na Tur de Fransu. Ta pobeda učinila ga je sportskim herojem, čovekom koji je pobedio rak i trijumfovao na Turu, a iako su mnogi stručnjaci pričali da je do trijumfa došao zahvaljujući tome što na trci nisu učestvovali Jan Ulrih i Marko Pantani, to nije umanjilo njegovu popularnost zbog pobede, posebno u Americi. Već naredne godine, kao branilac titule na Turu se suočio po prvi put sa Janom Ulrihom, kada je započeto njihovo veliko rivalstvo, ali Teksašanin je bio nezaustavljiv, trijumfovao je sa više od 6 minuta prednosti u odnosu na Ulriha. Osvojio je i bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju u vožnji na hronometar i polako sticao epitet “sportskog božanstva”. Već tada u njegovoj karijeri je glavni cilj bilo pobediti na Turu, pa je na ostalim trkama beležio ne baš preterano dobre rezultate, ali i 2001. godine na Turu je dominirao, osvojio je četiri etape i Ulriha ostavio skoro 7 minuta iza sebe.
Naredne godine trijumfuje na Dofineu, a potom odmah i na Tur de Fransu, gde zbog dopinga nije bilo Ulriha, pa je Armstrongu u leđa gledao Beloki, koji je zaostao sedam minuta. Već tada su počela priče o Armstrongu kao o jednom od najvećih u istoriji biciklizma, poređenja njega i Merksa, ali i priče o tome da je do neverovatnih rezultata došao zahvaljujući dopingu i da se poanaša u biciklizmu kao mafijaški don. Pričalo se da ima toliku moć da može da utiče na biciklistička pravila, ali i da oni koji neće da slušaju njegova naređenja vrlo brzo “završavaju karijeru”. Da li je bilo zaista tako teško je reći, jer je zaista preteško rastumačiti šta je čaršijska priča i legenda, a šta istina, ali da na Lensa te priče nisu mnogo uticale videlo se i narednih godina…
2003. godine ponovo trijumfuje na Dofineu, a posle velike borbe sa Ulrihom i fer-plej poteza Nemca, kada je posle jednog incidenta Armstronga sa navijačem odlučio da sačeka Teksašanina, pobeđuje i na Turu. Naredne godine osvaja Tur de Frans po šesti put, čime postaje rekorder najpoznatije biciklističke trke. Te godine je bio toliko dominantan, da je pored ukupne pobede, uspeo da trijumfuje i na šest etapa. 2005. godine većina biciklista je kao cilj imalo da pobedi Armstronga na Turu, ali je to bila “nemoguća misija”. Iako su ga u brdskim etapama gotovo svi favoriti napadali, on je odolevao uspešno i na kraju trijumfovao po sedmi put na Tur de Fransu. Već tada se šuškalo, a na kraju sezone je i potvrđeno da će Lens na kraju godine završiti karijeru i otići u sportsku penziju kao jedna od najvećih sportskih legendi u istoriji. Bar je tako trebalo da bude…
Iako se nekoliko godina kasnije vratio profesionalno biciklizmu, zabeleživši sem trećeg mesta na Turu prosečne rezultate, Lens je sve vreme bio u žiži javnosti. Razlog za to su bile optužbe sa svih strana, a koje je pokrenuo njegov bivši kolega iz tima Flojd Lendis, koji je tvrdio da je do svih rezultata Lens stigao prevarom, koristeći doping, ali i da je imao podršku “moćnika”, koji su ga sve vreme štitili i stvarali od njega lažnog heroja. Da se optužbe smanje nije pomoglo ni to što je nakon povratka iznenadno testiran 24 puta od strane različitih antidoping agencija i da nikada nije pao ni na jednom testiranju. Ipak, iako je Lens tada gotovo redovno demantovao da je ikada koristio doping, posle svedočenja mnogih njegovih kolega, 2012. godine je zvanično od strane biciklističke federacije saopšteno da se Armstrong dopingovao tokom karijere, zbog čega su mu oduzeto svih sedam titula sa Tur de Fransa i zabranjeno bavljenje sportom (posle biciklizma se ponovo vratio triatlonu). Zanimljivo je da su rivali u tom trenutku stali na stranu Armstronga, odbivši da prihvate njegove titule sa Tura, jer je za njih on bio i zauvel biće pobednik tih trka, zbog čega se danas u godinama u kojima je Lens pobeđivao kao zvaničan podatak vodi da tih sezona nije bilo pobednika na najpoznatijoj svetskoj biciklističkoj trci. Zanimljivo je i da i pored toga što je kažnjen, u istrazi nije pronađen niti jedan dokaz za jednu od glavnih optužbi prema Armstrongu, a koja je glasila da je plaćao čelnike biciklističke federacije da prikriju njegove pozitivne doping testove.
Nakon godina poricanja, Armstrong je 17. januara 2013. godine, gostujući u emisiji kod Opre Vinfri priznao da se dopingovao tokom cele karijere: “Cela moja karijera je bila jedna velika laž. Priznajem da sam tokom karijere lagao u vezi dopinga i da sam tu laž ponavljao mnogo puta. Priznajem da sam pogrešio i zbog toga se javno izvinjavam. Uzimao sam sredstva koja poboljšavaju performanse i nisam se bojao da će me uhvatiti. Tada nisam imao osećaj da varam. To je bio deo našeg posla, potrebno koliko i vazduh u gumama i voda u bocama. Bio sam bahat i napadao sam ljude. Ako bi mi ko protivrečio ja sam ga napadao govoreći mu da je lažov. Morao sam pobeđivati po svaku cenu. Najtužnije od svega je što sam i pre trke znao da ću pobediti.” – rekao je Lens Armstrong u toj emisiji.
Posle tog gostovanja kod Opre, Armstrong se u Americi, ali i širom planete našao na stubu srama. Mediji su pisali da je prevarant, nalazili razne svedoke koji bi potvrđivali to i koji su govorili da je Teksašanin bio i veoma bahat. Kada su se strasti malo smirile, mogle su se čuti i druge priče iz biciklističkog sveta o Lensu. Tako se saznalo da je on najzaslužniji što je podignuta popularnost biciklizam, da se uvek odricao nagrada sa Tura u humanitarnu korist ili u korist ljudi iz ekipe, da je doneo mnogo novca u biciklizam i povećao ugovore takmičarima, da su se svi dopingovali i da su želeli da se “operu” preko njega, da je dostigao toliku popularnost da je zasmetao “moćnicima”, pa je zato uništen i još puno toga… Šta je od svega toga istina teško je reći, ali se čini da to ne umanjuje činjenicu da se Lens dopingovao tokom karijere, za šta nikada nije bio kažnjavan. Iako mnogi biciklistički stručnjaci tvrde da nije pobeđivao zbog dopinga, da je unapredio treninge i način rada u biciklizmu i da je legenda tog sporta, čini se da će među ljubiteljima sporta biti uvek podeljeno mišljenje. Da li je Lens Armstrong legenda ili ipak samo jedan običan prevarant?! Šta vi mislite o tome?