Bio je 21. decembar 1983. godine. Splitski „Poljud“ bio je krcat. Jugoslavija je igrala meč u kome joj je pobeda garantovala odlazak na Evropsko prvenstvo u Francusku, pa čak i remi od 1:1. Meč za koji bi se u žargonu reklo da ga „ni Hičkok ne bi režirao“. Da sve bude još luđe Velšane je na prvenstvo vodio remi na ovom meču od 2:2. Tri reprezentacije su čekale ishod meča sa prepunog splitskog stadiona.
Fudbalska groznica treska je Jugoslaviju. Jugosloveni su tada mislili da će meč sa komšijama biti rutinski, naročito jer su savladani u Sofiji sa 1:0. Otaljavanje posla, mislio se. Ekipa je bila veoma jaka, pa se očekivalo da 
Simović, Sušić, Vujović, Ješić, Katanec i ostali bez mnogo muke odvedu „Plave“ na prvenstvo Evrope. O porazu niko nije razmisljao. Međutim…
Nakon pola sata igre bugarska reprezentacija dolazi u vođstvo posle kontranapada. Strelac Iskrenov. Bio je to pravi šok za ceo stadion, ali i navijače širom zemlje. Ali bilo je još puno vremena, a Jugosloveni su napadali, pa je „Pape“ Sušić veoma brzo vratio svoju reprezentaciju na put za francusku postigavši gol za izjednačenje. Ovim rezultatom se otišlo na odmor. Trebalo je izdržati još jedno poluvreme. A ono je počelo sjajno po „Plave“. Ponovo Sušić postiže gol i donosi potpuni preokret. Stadion je podrhtavao. Navijači u delirijumu. Mislili su da će utakmica rutinski biti privedena kraju.
Ali to nije bilo sve, tek tada je sledio zaplet. Radanović bez ikakve potrebe poteže za dres bugarskog igrača na 30 metara od svog gola. Sudija svira faul. Navijači se previše ne pribojavaju, jer je daleko… predaleko da bi se ugrozio Simović. Zalet, udarac… i veliki kiks Simovića. Lopta mu se odbija od grudi pravo na nogu Dimitrovu. On takvu šansu ne propušta. 2:2. Šok na „Poljudu“. Neverica… A onda je počela borba na život i smrt. 
Gotovo ceo tim Jugoslavije krenuo je u napad. Defanzivnu ulogu obavljali su samo Peruzović i golman Simović. Bilo je mogo šansi i sa jedne i sa druge strane. Ali rezultat se nije menjao. Velšani su “trljali ruke”.
Ali ni tu nije bio kraj. Zoran Simović brani šansu bugarskih napadača, degažira loptu duboko u protivnički prostor, komentator Mladen Delić padao je u očaj, uostalom kao i cela Jugoslavija… „Nema više vremena za bilo šta… Nema vremena… 45:38”. Loptu je dobio Zlatko Vujović i sa levog krila pogađa Ljubomira Radanovića za konačnih 3:2 i pakovanje kofera reprezentacije Jugoslavije za put na Euro u francusku. „Poljud“ se tresao, nastala je opšta euforija a reči Mladena Delića ušle su u istoriju: „Nema više vremena za bilo šta… Nema vremena… 45:38. Vujović, Vujović… Evo, šansa! Gol! Gol! Gol! Ljudi, pa je li to moguće?! Ludnica! Šta je ovo!?”
„Naježim se svaki put kada čujem. Ljuba je skočio na Zoranov centaršut i lopta se našla u mreži. Ludilo! Svako je trčao na svoju stranu. Stadion u ekstazi. Definitivno postoje detalji koje samo fudbal može da režira.“ – sećao se kasnije Miodrag Ješić. “Bila je neka vera. Ne mogu da kažem da je bio osećaj, ali jeste vera. Uvek ljudi veruju da tako nešto mogu uraditi. Ne bih to ni radio da nisam verovao da mogu nešto da promenim. 
Čak sam i na svoju ruku, zapravo, na svoju nogu, ili na glavu, ako hoćete, otišao pred protivnički gol i bacio se na tu loptu. Treba tu i želje, i volje, i sreće, ali sve je to neki splet okolnosti.” – prisećao se kasnije Radanović ovog pogotka. Prvog za reprezentaciju svoje zemlje.
Na završnom turniru u francuskoj, Jugoslavija je bila „topovska hrana“ izgubivši sve tri utakmice u grupi, od Danske, Belgije i Francuske. Najbolja partija pružena je kad je sve već bilo gotovo, protiv Francuske. Jugoslavija je vodila 1:0, ali nije mogla protiv Mišela Platinija, koji je postigao het-trik. Završilo je kao i protiv Bugara, 3:2 za domaće.
Sa utakmice protiv bugarske pamti se i ono čuveno Delićevo „Ne sam Safeteeee!“, pa „sad još možemo primit gol“, ili „ko vas je tome učio?!“, ali njegova kultna rečenica “Je li to moguće” često se spominje i danas, a kako je to izgledalo 1983. godine podsetite se u videu.