Mečevi Maks Šmelinga i Džo Luisa su bili daleko više od borbe za boksersku titulu profesionalnog prvaka sveta. Mečevi njih dvojice obeležili su sukob Sjedinjenih Američkih Država i nacističke Nemačke. Iako je Šmeling bio protivnik nacista i Adolf Hitlera, Gebelsu i njegovoj propagandnoj mašineriji to nije smetalo da kroz Šmelinga vrše svoju nacističku propagandu. I u Americi i u Nemačkoj borba sa Džo Luisom bila je označena kao sukob dobra i zla. Šta je u tome dobro a šta zlo zavisilo je od ugla odnosno zemlje gledanja.
Borbe sa Luisom načinile su Šmelinga instrumentom propagande nacističke Nemačke u medijskom obračunu sa SAD-om pred Drugi svetski rat. 
Prvi meč između njih dvojice održan je 9. juna 1936. godine. Šmeling je u ring ušao kao apsolutni autsajder, sa zvaničnim šansama procenjenim na 10 prema 1. U 12. rundi meča pred 60.000 gledalaca u Njujorku sevnula je Šmelingova desna ruka i na podu se našao do tada u 27 borbi neporaženi Džo Luis. Tim udarcem Maks Šmeling je utišao 60.000 gledalaca u Njujorku i napravio jednu od najvećih senzacija u bokserskoj istoriji. Nacistički režim proglasio je tu pobedu simbolom „arijevske nadmoći“ a iako često korišćen u propagandi, Šmeling nije bio nacista. Njegov trener Džo Dejkobs je bio Jevrej a supruga Ani Ondra bila je filmska zvezda iz Češke. Iako se nekoliko puta sastao sa Adolf Hitlerom i imao nekoliko dugih razgovora sa ministrom informisanja Gebelsom, naciste je prvi put ozbiljno naljutio 1935. godine, kada je odbio da se učlani u Hitlerovu partiju, da otpusti trenera i da se razvede od Ani Ondre. Za vreme zloglasne Kristalne noći, kada su nacisti u Berlinu spaljivali knjige i redom palili sinagoge, Šmeling je sa prezirom napustio glavni trg i u svojoj kući sakrio dva jevrejska dečaka ispred raspomamljenih nacista a svoj uticaj je koristio i za spasavanje nekoliko jevrejskih prijatelja od koncentracionih logora.
Luis je titulu povratio sledeće godine pobedom nad Džejmsom Bredokom, ali je naglasio da neće sebe smatrati šampionom sve dok ne pobedi Šmelinga. Revanš meč je održan 1938. godine na Jenki stadionu u Njujorku, ali za razliku od 1936. godine kada je Šmeling imao simpatizere i u Americi, 1938. godine svi navijaju za Luisa. Borba je u SAD-u prikazana kao sukob dobra i zla, a predsednik Amerike Frenklin Ruzvelt pozvao je čak Luisa u Belu kuću pre borbe i tom prilikom mu rekao da „mora“ da pobedi Šmelinga. „Meč veka“ završen je odmah na početku. U prvoj rundi razjareni “Crni Bombarder” Džo Luis nokautirao je “arijevsku nadmoć” i bacio Ameriku u delirijum.
„Kad sad razmišljam o tome, skoro da mi je drago što sam izgubio. Zamislite samo kako bi bilo da sam pobedio i tako se vratio u Nemačku. Nacisti bi mi dali orden, iako nisam imao ništa sa njima, a posle rata bih možda bio proglašen za ratnog zločinca.“ – 
rekao je Šmeling 1975. godine. Nacisti su se posle tog poraza distancirali od Šmelinga.
Posle rata Šmeling je teško preživljavao i bio je primoran da se vrati u ring zbog novca. Borio se još pet puta pre nego što je 1948. godine poražen u 10. rundi od Valtera Nojsela. Posle toga se povukao, sa 43 godine i skorom 56-10-4, uz 39 nokauta. Šmeling je novac upotrebio da kupi licencu firme „Koka Kola“ u Nemačkoj i uspeo je da se obogati. Osim toga, koristio je svoje ime i popularnost na tržištu, uprkos problemima sa nacistima. Sama borba sa Džo Luisom donela mu je i više od slave. Donela mu je neraskidivo prijateljstvo sa „Crnim Bombarderom“, koje je trajalo do Luisove smrti 1981. godine. U trenucima kada je Luis osiromašio i kada je nekadašnjem heroju nacije Amerika okrenula leđa, za njega se zauzeo nekadašnji veliki suparnik i pokazao koliko je veliki čovek. U tajnosti je nekoliko puta poklanjao novac američkom šampionu, a 1981. godine platio je i sahranu bokserskog velikana.