Bosonogi Šampion – Abebe Bikila

    Njegova legenda nije sačinjena samo na sportskom uspehu, on je svom narodu, ali i čitavom svetu pokazao šta sve čovek može da uradi radom i upornošću, čak i u oskudnim uslovima. Sin pastira, sudbinski je povezan sa olimpijsklm maratonskim trkama, već zbog činjenice da je rođen upravo na dan maratoske trke na OI u Los Anđelesu 1932. godine.
    Mit o Abebe Bikili nastao je 1960. godine. Iako dobar atletičar, u ekspediciju atletičara Etiopije za Olimpijske igre u Rimu upao je sasvim slučajno, nakon što je tada jedan od najboljih trkača iz Etiopije Vami Biratu povredio članak, za njega se našlo mesto u avionu za najveću svetsku sportsku smotru. Bosonogi Šampion - Abebe BikilaOdabran je da bude učesnik najteže atletske discipline – Maratona. Abebe je u naponu snage otišao u Rim i napravio od sebe sportsku legendu. Pre trke je imao problema sa obućom, “Adidas” je pre njegovog dolaska već podelio skoro svu opremu, pa je on odlučio da nastupa bos. Pobedio je maraton u vremenu Svetskog rekorda 2 : 15 : 16 i tom pobedom je postao prvi sportista iz Podsaharske Afrkike koji je osvojio zlatnu olimpijsku medalju. Bikila je to učinio bos, u večnom gradu, prestonici države koja je nešto manje od trideset godina ranije, predvođena Fašistama okupirala njegovu Etiopiju. Na novinarsko pitanje posle trke “Zašto je trčao bos?”, on je odgovorio: “Želeo sam da čitav svet zna da je moja zemlja, Etiopija, uvek pobeđivala odlučnošću i junaštvom.” Svet je dobio posle te trke novog sportskog heroja a skoro svi najveći mediji su dan posle trke na naslovnoj strani imali njegovu sliku, uz naslov “Bosonogi šampion”.
    U Etiopiju se vratio kao apsolutni heroj. Car Hajle Selasije mu je dodelio „zvezdu“, što je u Etiopiji orden prvog reda. Nakon toga, uključen je u još neke političke propagande protiv svoje volje i znanja. Zbog toga se retko takmičio između 1960 i 1964. godine. Abebe Bikila - Olimpijske igre Tokio 1964. godine.Ali, intenzivno je počeo da se sprema za Olimpijske igre u Tokiju 1964. godine. Nekih 40 dana pred njihov početak, na jednom treningu je osetio bol. Hteo je da ga prevaziđe, ali je kolabirao. Ispostavilo se da je imao upalu slepog creva i da mora na operaciju. Bikili nije bilo ni na kraj pameti da odustane od Olimpijskih igara, iako su počinjale već za malo više od mesec dana. Počeo je ubrzo posle operacije krišom – noću da trčkara već u dvorištu bolnice. Sada je već bio globalna zvezda, imao je Asiks patike i ceo svet je pratio njegovo stanje. Činilo se da neće stići da se potpuno oporavi, ali je ipak startovao u maratonu na OI u Tokiju 1964.
    Držao se lidera do polovine trke a zatim poočeo lagano da ubrzava. Trku je završio novim Svetskim rekordom 2 : 12 : 11, na oduševljenje 70 hiljada gledalaca na Olimpijskom stadionu i postao prvi maratonac sa dva olimpijska zlata. Dok su ostali takmičari polako pristizali na cilj, on nije davao znake umora, lagano se istezao a kasnije je izjavio “Mogao sam da trčim još deset kilometara”.
    Kada se vratio u Etiopiju, usledilo je još ordenja a čak je dobio i Folksvagen „bubu“, što je tada bila izuzetno retka pojava, pogotovo u Etiopiji. Odlučio je da se oproba još jednom na OI, 1968. u Meksiko Sitiju. Ali, još pre početka trke ga je poterao maler. Zakasnio je na autobus koji je vozio iz sela do stadiona, pa je morao da trči do stadiona. Na kraju, zbog iscrpljenosti i povrede kolena, morao je da se povuče iz trke. Pobedio je njegov zemljak i dobar prijatelj Mamo Volde.
    Urođeni mir i odlučnost je pokazao i godinu dana kasnije, tokom građanskih nemira u Etiopiji, vozeći svoju “Bubu”, morao je da naglo skrene da ne pogazi demonstrante i završio je u jarku. Od posledica udesa, ostao je potpuno nepokretan. Nakon operacije, stanje mu se popravilo, mogao je ponovo da koristi ruke. Duh ga nije napuštao ni u tim trenucima, pamti se njegova izjava: “I uspešan čovek doživi tragediju. Božijom voljom sam osvajao Olimpijske igre i Božijom voljom sam doživeo moju saobraćajnu nesreću. Prihvatio sam te pobede, kao što prihvatam i ovu tragediju. Moram da prihvatim obe okolnosti kao životne činjenice i živim srećno!” Borio se koliko god je mogao, za šta god je mogao. Pobeđivao je na raznim trkama sa kolicima. Ali, ovaj put, bolest je bila jača od njega. Preminuo je 25. oktobra 1973. godine od komplikacija zbog povreda zadobijenih prilikom nesreće. Preko 70.000 ljudi je došlo na sahranu a Hajle Selasije je proglasio dan žalosti.
    Bio je i ostao do danas najveći sportski heroj Etiopije a u njegovu čast najveći stadion u Adis Abebi nosi njegovo ime – Legendarni „Bosonogi Šampion“ Abebe Bikila.

    Prethodni tekstBodirogine majstorije protiv Entonija
    Sledeći tekstLegendarnih 35 sekundi u kojima je Trejsi Mekgrejdi pomerio granice košarke