Jednom mi je na ulici prišao navijač Flamenga i podsetio me na moj legendarni gol protiv Vaska da Game iz 2001. godine, kojim smo osvojili titulu. Rekao mi je kako je taj meč gledao na televiziji zajedno sa ocem. U trenutku kada sam postigao gol, njegov otac je dobio infarkt i umro na licu mesta. Bio sam šokiran. A onda mi je on rekao: ‘Biću vam večno zahvalan, jer je moj otac umro srećan.

Dragan Mance je propustio samo jedan trening u životu, onog dana kada je poginuo.

Davno, davno, kada je Barselona bila u Los Anđelesu, Ronaldinjo, inače moj veliki i dobar prijatelj, mi je rekao – ‘Kobi, upoznaću te sa momkom koji će biti najveći fudbaler svih vremena’. Ja sam mu na to odgovorio – ‘Čekaj, čekaj… Pa već poznajem najboljeg, tebe…’ Ipak, taj momak je bio Lionel Mesi, koji je tada imao samo 17 godina.

Novinar: „Da li bi vaš Junajted pobedio ovaj sadašnji?“ Denis Lou: „Naravno, bilo bi 1:0.“ Novinar: „Zašto baš 1:0?“ Denis Lou: „Zato što svi već imamo preko 70 godina…

Ne treba da napuštate svoje siromašne roditelje, kako bi živeli sa bogatim strancima.

Obično je to bilo ovako. On se zaleti u nas. Onda skoči, onda svi mi po inerciji skočimo, sila gravitacije nas privuče, a Majkl ostane da lebdi.

Divim se igračima koji su uspeli iako su bili veoma siromašni. Ja sam imao sreću da kao dete dobijem sve što poželim. Sva sreća pa sam samo želeo stvari vezane za fudbal.

Andrea Pirlo je rođen u Italiji i igrao je za italijansku reprezentaciju, ali kako on to radi, kakvo je njegovo shvatanje fudbala, kako pleše na terenu, sve mi se čini da je poreklom iz Brazila.

Ključ moje karijere je što sam svaki trening doživljavao kao finale, jer sam znao da kad ono dođe ne možeš samo da promeniš čip i kažeš ja to mogu, već moraš da budeš pripremljen i utreniran.

Broj sa leve strane dresa predstavlja broj koliko puta sam imao rak, a broj sa desne strane dresa predstavlja broj koliko puta sam pobedio taj rak.

Jedne sam večeri otišao u bar. Celu noć sam razgovarao sa jednom ženom, smejali smo se, flertovali, platio sam joj nekoliko pića. Oko 5 sati ujutru u bar je ušao neki frajer, zgrabio ženu i odveo je u WC. Vodili su ljubav i i ona je otišla sa njim. Ne, nije bilo važno što sam ja imao veći posed tokom večeri…

Ne mislim da sam najbolji trener na svetu, ali mislim da nema nikog boljeg od mene!

Da se te ’95. nismo vratili na košarkašku mapu, verovatno to ne bismo do dan-danas. Ne bi nas bilo ni ’96. u Atlanti, ni posle toga, bio bi kolaps.

Ranijeri me je zvao i zahvalio mi se na našoj sjajnoj igri u drugom poluvremenu. Glas mu je drhtao, ne znam da li je plakao… Čovek mi se zahvalio bar pet puta.

Za Partizan sam počeo da navijam po naredenju. Jer, ne zaboravite da sam ja tada bio vojno lice. A za koga je „smeo“ da navija vojnik? Naravno, samo za Partizan.

Jedna od mojih prvih utakmica na Old Trafordu. U svlačionici smo, nenormalno sam nervozan. Zamislite samo, imam 18 godina, sedim u toj maloj svlačionici, pored su Rud Van Nistelroj, Rajan Gigs, Rio Ferdinand. Želeo sam da budem nevidljiv… Sedimo tako, čekamo šefa, a ja sam do Roja Kina. Kolena nam se skoro dodiraju, nema prostora. Mrtva tišina. Odjednom vrlo blaga vibracija.. „Bzzz…Bzzz“ Roj gleda po svlačionici. „Bzzzzz…“ O, sranje! Shvatim da je moj telefon. Visi u torbi okačenoj odmah iznad Rojeve glave. On ne može da provali odakle dolazi buka. Gleda po svlačionici kao manijak. Kao Džek Nikolson u onoj čuvenoj sceni iz filma „Isijavanje“. Viče na sve: „Čiji je to telefon?!“ Tišina. Viče opet. Tišina. Treći put. “Dođavola, čiji je to jebeni telefon?!“ Konačno progovaram, kao dečkić. Kažem: „Žao mi je, moj je.“ Roj me zagrli, nasmeje se i kaže da ne brinem… Ne, stvarno, naravno da se šalim. Izludeo je! Izgubio je razum. Pred svima. Strašno. Samo što se nisam usrao u gaće. Sad je drugačije. Svi klinci su na ajfonima pre početka utakmice. Ali te 2006. godine? To je bio drugi svet. To se jednostavno nije radilo. Posebno ne u Mančester junajtedu. Ne u Rojevoj svlačionici.

Njena želja za pobedom je neverovatna. Serenu bih opisao kao mešavinu pit-bul terijera, Majka Tajsona iz mlađih dana i aligatora.

Imao sam takvih udaraca tokom karijere, sećam se, majka me pita: ‘Pa, sine, dokle ćeš više tu glavu da guraš tamo gde neko neće i nogu.'

Stalno slušam kako je Pol Pogba preskup, ali samo od prodaje mojih dresova Mančester Junajted će otplatiti tog fudbalera.

Monika nije bila neki atleta, ali je bila mentalno jaka – trenirala je ujutru, popodne i uveče. Nije želela da izađe sa terena i zbog nje sam se razveo od tri žene.

Pa, nije se on porodio. Ukoliko ne doji igraće sigurno.

Nakon šest meseci u Madridu, Kapelo me je pozvao u svoju kancelariju i rekao da mogu da idem, i da potražim novi klub. Kada sam ga pitao zašto, rekao je da nisam dovoljno dobar za Real Madrid. Rekao sam mu: 'Ako je tebi trebalo čak šest meseci da shvatiš da ja nisam dovoljno dobar, onda bi možda ti trebalo da napustiš Real, jer ti nisi dovoljno dobar stručnjak.' Poludeo je nakon toga.

Formula 1 je previše zatvorena za njene fanove. U Americi ljubitelji trka imaju priliku da pre trka prošetaju kroz boksove, da komuniciraju sa vozačima, da se slikaju. Formula 1 se mora promeniti da bi postala privlačnija publici.

Pitali su me zašto ne idem iz kluba, a ja sam im rekao da pravi džentlmen nikad ne napušta svoju damu kad joj je najteže.

Obično na mojim mečevima malo ljudi navija za mene. To je zato što sam visok, pa suparnici izgledaju mali, a navijači vole navijati za manje i slabije, premda su oni možda trenutno bolje rangirani.

Rekao sam unuku, deda kad umre, nema komemorativne sednice, nema priče, lepo da me spalite, da me prospete po stadionu Zvezde i kad igramo sa Partizanom kad onaj ćušne loptu u gol, a ja samo je skrenem i ona izađe van gola. E nedam!

Obično imam i drugi par naočara, ali ih ne mogu pronaći, jer je teško naći naočare bez naočara.

Pregazio bih i rođenu majku da osvojim Superboul.

Deca koja imaju rak bi volela da nose frizuru koju nosim ja, ali ne mogu. Tako da ću ja da nosim njihovu.

Ako je kokain droga, onda sam ja narkoman.

Da sam hteo lak posao, ostao bih u Portu – prelepa plava fotelja, trofej Lige šampiona, Bog, i nakon Boga ja.

Svaki put kada mi kažu da je moj šut božiji dar ja se naljutim. Znam koliko treniram svaki dan, a siguran sam da bog ima pametnija posla od zanimacije mojim skok-šutom.

Maksvel? Šta je to, neka vrsta kafe?

Andrej Aršavin je najluđa osoba koju sam ikada upoznao. Često je znao da izlazi uveče sam i šeta po Londonu noseći lažne brkove.

Ostala je neostvarena želja ­da u dresu Vojvodine tresem mreže, a da moj babo na tribinama gleda sina i topi se od miline!

Da nisam fudbaler, verovatno bih bio nevin.

Potrošio sam devedeset posto zarade na piće i žene. Ostalo sam spiskao.

Kad je Kuzmanović došao, ja to ne mogu zaboravit, to je šou bio... Znači, to je bio šou! Dečko dobar, da ga mažeš na 'leb. Nije dobro znao Srpski, nije znao ove... Znaš, mangupi su to, ne možeš ti... Mora dođeš pripremljen!

Dan smrti dolazi, sutra ili kroz 50 godina. Svejedno – dolazi.

Toti je ono što svako dete sanja da bude kada odraste. Navijač koji postaje šampion, šampion koji postaje simbol, simbol koji postaje legenda.

Tek kad nekoliko puta izgubiš shvatiš koliko je teško pobediti.

Njemu ne trebaju naočare – Njemu treba labrador.

Kada sam potpisao za prvi tim Real Madrida otišao sam dva sata ranije na trening da impresioniram trenera, ali kada sam došao Kristiano Ronaldo je već trenirao.

Meni su želeli da daju ulaznicu sa kojom mogu da sedim uz teren, ali ja to ne želim. Jednom me je reditelj Dejan Mijač pozvao da pratim meč pored aut-linije i došao sam, jer mi je on prijatelj, ali onda sam shvatio da mi je lepše na tribinama. Pored terena sedi, da kažemo elita, to su smireni navijači, a na tribini je već drugačije. Malo je bučnije, a to mi se više dopada. Kad nešto volite, onda vam ništa nije teško. Čak sam i batine dobijao zbog Zvezde, ali to sve ide u rok službe.

Otišao sam u Fiorentinu zadnjeg dana prelaznog roka. Ali nisam govorio Italijanski pa sam pitao Balotelija šta da kažem kada nekoga pozdravljam. Dao mi je savete, a onda sam otišao na sastanak sa trenerom, Montelom. Priđem mu, stegnem ruku i kažem: 'Testa di cazzo'. Kasnije sam saznao da to znači 'kur*oglavi'.

Kakva je samo velika čast bila igrati sa njim u 14 sezona.

Fudbal je veoma dobro plaćen na vrhunskom nivou. Izgleda kao da živimo pod „staklenim zvonom“, jer ostatak društva zarađuje smešnu sumu u odnosu na nas. U svetu fudbala te plate su normalne, ali u poređenju sa 99,9 odsto Španije i ostatka sveta, zarađujemo nenormalno mnogo.

Igramo mi u Beogradu protiv Srbije, nakon zadnjeg rata. Najednom nestade svetlo. Svi su mislili da je sabotaža, možda je i bila… U tom času – svaki srpski igrač zagrli mog igrača i – čuva ga, čuješ? To je prijateljstvo.

Nije me briga sve i da izgubimo svaku utakmicu u takmičenju, samo da dobijemo prvenstvo.

Ovo mesto je dosadno i stravično. Ne možete čak dobiti pristojno jelo po pristojnim cenama. Kako tanjir špageta može koštati 25 dolara? Samo vam uzimaju novac i pretresaju vaše torbe i džepove po 300 puta na dan.

Bio sam sranje ove sezone… smem da kažem sranje na televiziji?

U Atini nismo igrali za novac i slavu, već za naš narod i Argentinu.

Kada sam izgubio utakmicu otišao bih u svlačionicu i lomio sve redom, a danas kad igrači izgube utakmicu prave selfije po svlačionici i stavljaju ih na društvene mreže. Gade mi se…

Nikada ne brojim koliko sam trbušnjaka uradio. Počinjem da brojim tek onda kada počne da boli, jer to su jedini trbušnjaci koji se računaju. To je ono što te čini šampionom.

Da sam stavio svoju torbu sa opremom za trening na gol primili bismo dva gola manje.

Jes ja da vam kažem startnih 11, pa da onda ovi ostali odu da se napiju.

Da nisam postao fudbaler, verovatno bih bio plaćeni ubica.

Svi plivači piške u bazenu, to je normalna stvar.

Dajte mi 10 panjeva i Zidana i osvojiću Ligu šampiona.

Moj san je da imam ceo italijanski Milan. Imamo mnogo mladih Italijana u ovom trenutku. To uključuje i Balotelija, koji jeste da izgleda kao da je malo preterao sa sunčanjem, ali je opet Italijan.

Možda vam zvuči kao šala, ali je istina. Marko mi je na terenu govorio samo jednu stvar. ‘Dodaj mi loptu i dođi da me zagrliš kad ga dam.’ Tako je i bilo.

Bio je toliko talentovan da smo loptu u trenucima kada nismo znali šta ćemo sa njom, uvek gurali njemu u noge. Prosto, znali smo da je neće izgubiti. Često bi se dešavalo da onda on sa njom uradi nešto o čemu smo svi ostali mogli samo da sanjamo.

Sport me je odvojio od toga da budem u bandi, ili povezan sa drogom. Sport je bio moj izlaz.

Kako ja mogu biti nacionalista ako sam svetski prvak?! Mnogi to ne razumeju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspeli pobediti. Svet se divio mojim rezultatima i svi su me svugde prihvatali kao svoga, beli i crni, svejedno. Upoznao sam svet i ne mogu biti ništa drugo nego kosmopolita. Tako ja gledam i na sport i na život.

Ferguson je od mene tražio da obujem kopačke sa velikim kramponima, ali ja sam se bolje osećao u niskim. Složio sam se da ću promeniti kopačke, ali ih nisam promenio. U utakmici protiv Čelsija okliznuo sam se pred golom i upropastio priliku. Nakon toga sam odjurio u svlačionicu da promenim kopačke, ali Ferguson me je uhvatio. Zgrabio je kopačke i bacio ih. To je bila moja poslednja utakmica za Junajted.

Pada kiša? Nije važno. Umoran sam? Nije bitno. Jednostavno moram da treniram!

Kada sam prešao iz Vojvodine u Crvenu zvezdu, prvu utakmicu u Kupu evropskih šampiona sam odigrao na „Marakani“ protiv Dinamo Drezdena. Prolazim kroz dobro poznati tunel na „Marakani“, čujem do tada neviđenu buku pri kojoj misliš da će tunel svake sekunde eksplodirati, primetim da mi kolena klecaju. U jednom trenutku zastanem i upitam sebe – koji mi je ku*ac sve ovo trebalo?

Prepreke ne smeju da te zaustave. Ako naletiš na zid, nemoj da digneš ruke i odustaneš. Nađi način kako da ga zaobiđeš, prođeš kroz njega, ili ga preskočiš.

Ekipe koje odigraju 0:0 ne bi trebalo da dobiju ni 1 bod. Svaki nerešen ishod sa postignutim golovima 1:1, 2:2, 3:3 itd, ekipe treba dobiju po 1 bod, i naravno 3 boda za pobedu.

Bili smo u teškoj situaciji, nisam imao ni Milita, ni Etoa, niti jednog napadača. Baloteli je dobio žuti karton u 42. minutu, pa sam u poluvremenu 14 od 15 minuta pauze posvetio njemu. Rekao sam mu da igra samo kad ima loptu, da ne igra odbranu, da ne dodiruje protivničke igrače, da ćuti kad sudija pogreši. Rekao sam mu i da ne mogu da ga izvedem, da nemam više napadača. Rezultat? Dobio je crveni u 46. minutu.

Ne želim u Lester, idem u Inter da osvajam trofeje.

On je užasan, nikada neće postati broj jedan, ne zna da igra jednoručni bekhend i ne znam kako tako može da bude prvi.

Nos možete da popravite, ali ako dozvolite nekome da postigne gol, vaš ponos ne može biti popravljen.

Bolje pet nego šest!

Ja sam ga zvao ‘kereće govno’, jer si mogao da naletiš na njega bukvalno na svakom delu terena.

Kada mene kupujete, vi kupujete Ferari. Kada vozite Ferari, u njega sipate najbolje gorivo, odlazite na autoput i pritisnete gas do kraja. Gvardiola je u mene sipao dizel i vozao me po selu. Trebao je kupiti nekog Fiata.

Sve te bolesti, previranja, samoubistva, zavisnosti, sve to potpomognuto je sistemom koji nije dobar. Ljudima se ne daje nada, samo ih teraju prema dnu i niko im ne želi pomoći. Svi bi trebali da budu slobodni i nezavisni. U to verujem i nikad mi niko neće oduzeti slobodnu. Nikada!

Ne želim da budem sledeći Majkl Džordan, ja želim da budem isključivo Kobi Brajant!

Ako moja zemlja ima veće prioritete, borbu sa siromaštvom, i brigu o narodu koji nema šta da jede, to što sam snosio trošak putovanja za sebe i svog trenera za šampionate u inostranstvu, najmanja je stvar koju sam mogao da uradim.

Kada sam kao momčić potpisao prvi profesionalni ugovor sa fudbalskim klubom Sloboda iz ondašnjeg Titovog Užica, tresnuo sam o sto dva primerka dnevnih novina „Vesti“ u kojima je bila moja slika i izjava. Pitao sam majku tada je l’ vidi koliko sam u životu uspeo, na šta mi je ona odgovorila: „Sine, toliko si uspeo da sada narod može guzicu da obriše s tobom.“ Stroga i pravična je bila majka Milka.

Izgubio sam ravnotežu i pao na protivnika. U tom trenutku sudario sam se glavom sa protivnikom što je ostavilo mali ožiljak na mom licu i veliku bol u zubima.

Uvek ću se sećati ovoga – to je noć u kojoj smo Majkl i ja postigli zajedno 70 poena na utakmici.

Dobar hokejaš igra tamo gde se pak nalazi, a odličan hokejaš igra tamo gde će se pak ukoro naći.

Pred nama je jedan od najvećih izazova u svetu fudbala: Igramo protiv italijanskog kluba kojem je dovoljan remi.

Postigao je gol iz odlučujućeg penala u finalu Lige šampiona, a onda je pocepao dres. Za nekoga ko je osvojio toliko trofeja u karijeri i ko je toliko poznat, možda bi bolje bilo da je prišao igračima Atletika i utešio ih. To bi ga učinilo velikim, ali umesto toga, Ronaldo radije sve čini uz prenagalešenost i to mi je zamorno, dosadno.

Niko ne pobeđuje Vitasa Gerulaitisa 17 puta zaredom.

Rekao sam Flaminiju posle utakmice da je odigrao veoma loše, a on je mi je odgovorio da ima dovoljno novca da kupi Liverpul i da me proda.

Zadovoljan sam, jer me češće zove Điđi nego Gospodine Datome. Kada ti se Obradović obrati sa „Gospodine“ znaš da si kriv za nešto i da je ljut. Srećom, ja sam mnogo češće Điđi.

Svetsko prvenstvo bez mene nije vredno gledanja.

Volim reći da je sve moguće kada žestoko radite i trenirate. Ja to stalno činim, trčanje brzih trka nije i neće promeniti moju naviku napornog rada na treninzima.

U životu sam imao mnogo padova, ali zato sam na kraju i uspeo.

Ćaskao sam sa Luk Šoom i pomenuo sam Tonija Adamsa, a on nije znao o kome pričam. Pitao sam ga „jel se ti zezaš sa mnom?“, a on me pitao za koga je Adams igrao. Tada sam znao da je vreme da se povučem.

Kada smo igrali sa Estonijom, predsednik Tuđman je prognozirao 6:1 za nas. To je neko došao da mi kaže dole na teren. Kod tog rezultata zabranio sam da se postigne i sedmi gol. Ali onaj mangup Šuker zabije i sedmi gol i sruši moju koncepciju.

Mrzeo sam svaki minut treninga, ali sam rekao: Ispaštaj sada i ceo svoj život živi kao šampion.

To nije bila teška odluka. Sanderlend se oduvek borio za opstanak. Njukasl je stabilan klub i možemo da se borimo za prva četiri u ligi sa nekoliko pojačanja. Apsolutno nemam nameru da igram Čempionšip i zbog toga sam došao u Njukasl. Biću izviždan na Stadionu svetlosti, ali ako Sanderlend nastavi ovako neću igrati na tom stadionu neko vreme.

Srbija i Crna Gora će sigurno osvojiti Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj čim ima 22 igrača bolja od Ramba Petkovića.

Jedinstvena stvar u sportu – skijaši su, kad je Herman Majer skijao, vredno trenirali, možda i više od njega, da bi mogli da se bore za drugo mesto.

Toti u Realu? To vam je kao da Rim proda Koloseum!

Sjajna stvar vezana za Gazu je to što on nije imao nikakav respekt prema protivnicima. Nije imao pojma ni protiv koga igra. Kada sam spomenuo Rajkarda, on je mislio da se tako zove zemlja.

Toliko sam brz da sam prošle noći pritisnuo prekidač za gašenje svetla i bio u krevetu pre nego što je soba bila u mraku.

Četiri puta smo Bekenbauer i ja igrali zajedno u mečevima Evrope i Sveta. Svaki put kada bismo se videli na nekoj od utakmica uvek bi prišao i pozdravljali bismo se međusobno. Prešao je preko celog terena, došao do mene, pozdravili smo se, rekao je: "Gde si, Dragane?" Moji saigrači bili su u neverici, u čudu su me gledali i samo dobacili: "Ljubomorni smo na tebe. To je bio Bekenbauer...

Olimpizam je brak sporta i kulture.

Prvo sam krenuo levo, on takođe. Onda sam krenuo desno, on takođe. Onda sam opet krenuo levo, a on je otišao da kupi hot dog.

Kada su došli da me regrutuju iz Oborna, odveli su me u striptiz bar. Kada sam video s..e koje je imala Bafi, znao sam da će Oborn zadovoljiti moje akademske zahteve.

Od kada sam još na zemljanom terenu, pedesetih godina prošlog veka gledao Rajka Mitića. Tada se rodila ljubav, koja traje i danas, sa tim što danas manje pratim, odnosno ne idem na stadion. Da ti sine, dočaram to vreme. To nije bila Marakana, ona je došla kasnije. To je bila neka šljaka, ali je gledalaca bilo mnogo i svi su dolazili da gledaju Mitića.

Iz jugoslovenske reprezentacije isključili su me zato što su me u Tokiju našli sa dve Japanke u krevetu. Santrač, Miljanić i ostali su popizdeli od ljubomore. Izgubili smo od Japana, ali to me nije sprečilo da pravim bahanalije u tom hotelu, u centru Tokija. Pokupio sam dve Japanke da se malo razonodim. Cela fudbalska reprezentacija nas je gledala sa divljenjem. To je bio kraj moje velike fudbalske karijere, ali veoma sam srećan zbog toga. Samo imam obavezu manje.

U košarci gubite ili dobijate. Nema politike, samo brojevi. To je najdemokratskije. Jedan pobeđuje, drugi gubi. Još na početku karijere, ja sam shvatio da je jedino važno pokušati pobediti.

Veoma je jednostavno igrati fudbal. Ali, igrati jednostavan fudbal je najteža stvar koja postoji.

Nisam cenio Šeka dok nisam zaigrao sa Dvajtom.

Moj najbolji prijatelj i cimer bio je Roberto Karlos, spavao sam češće sa njim u sobi u karantinu pre mečeva nego što sam bio sa svim ženama u životu!

Mi imamo luk i strelu, i ako ciljamo dobro, možemo da pogodimo metu… Problem je što Bajern ima bazuku! Mada, i Robin Hud je bio poprilično uspešan.

Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje, jer je napravio jedan „dišpeto“ prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: „Je l’ sad shvataš, sine?“ A on me grli i viče: „Sad shvatam.“ I suza suzu stiže.

I dalje smatram da je košarka najbolji sport na svetu. Rukomet je puno grublji sport, ima više kontakata i udaraca. Košarka je gospodski sport, barem u poređenju sa rukometom.

Da nisam od onih koji su zarađivali 3 miliona godišnje igrajući košarku, ljudi bi bežali od mene u drugom pravcu ukoliko bi me sreli na ulici.

Uvek smo se hvalili veličinom. Moj je, iskren da budem, prilično prosečan. Niki Bat ima najveći k…c koji ste ikad videli. Šepurio se pod tušem, vrteo ga i pravio „vetrenjaču“… Jadni Geri Nevil. Uvek se tuširao leđima okrenut ekipi. Jednom sam ga zgrabio i okrenuo da virnemo. Nesrećnik ima pečurkicu. Viđao sam više mesa u vegetarijanskim obrocima.

Ako počnem da mislim ko sve igra u protivničkom timu, a pored toga moram da odigram i dobro protiv istog, onda ću npr. sledeće noći u duelu protiv nekog slabijeg tima dati manje od ličnog maksimuma. Zbog toga morate imati isti prilaz svakoj utakmici – bez obzira na ime tima ili veličinu njegovih igrača.

Taj momak mora da je rođen u ofsajdu.

Leri, ispričao si mi samo jednu laž. Rekao si mi da će posle tebe doći neki novi Leri Bird. Leri, nikada neće postojati neko kao Leri Bird.

Pritisak? Pa ovo je samo fudbalska utakmica. Kad ne znaš kako da prehraniš decu, to je pritisak.

Bog mi je dao bolest da me podseti da nisam ja broj jedan. On je!

Nikada nisam sreo nekog kao što je on. Sećam se da je jednom želeo da pokaže koliko se nikog ne plaši od mogućih protivnika Bajerna da je skinuo pantalone i pokazao genitalije pred svima. Poručujući da ima „one stvari“ i hrabrost za naredne utakmice, probao je da nam podigne moral. Nažalost, nisam sedeo ispred njega, pa nisam ništa video tokom performansa.

Sećam se kada sam igrao protiv Majkla Džordana na All-Staru u Atlanti i kada smo se susreli u svlačionici. To je bila njegova poslednja utakmica. Rekao mi je: ‘Želim da se takmičiš sa mnom kao da je u pitanju bilo koji drugi meč.’ Sećam se da sam mu odgovorio: ‘Majkl, šta te to dođavola tera na pomisao da će biti drugačije?’ Mislim da je to najveći znak poštovanja.

Nikada jedna titula nije slavljena kao na Evropskom prvenstvu 1989. godine u Zagrebu. Odveli su me na Trg Republike, pevao je Kićo Slabinac, a oduševljena masa mi nije dala da se vratim u hotel. Meni, Srbinu, treneru jugoslovenske reprezentacije. Samo dve godine kasnije ista ta masa okreće zadnjice dok se intonira jugoslovenska himna. Taj užas, ta režija, desila se samo nama.

Samo je jedan kralj Mančestera. Ti možeš da budeš princ ako želiš. I broj 7 je tvoj ako si zainteresovan, to je moj poklon za dobrodošlicu. Kralj je otišao, živeo princ!

Trava je za krave!

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

Fudbal su pre rata igrali siromašni, a gledali bogati, dok sada igraju bogati, a gledaju siromašni.

Umoran sam od večne priče: novac, novac, novac. Ja samo želim da igram košarku, nosim Reebok patike i pijem Pepsi.

Jeremisa sam pljunuo jer liči na nacistu, samo mu fali SS šlem. Ja sam kao mali gledao te naše partizanske filmove i bilo je jače od mene.

U duelu jedan na jedan, možete ga zaustaviti jedino pištoljem.

Nikad neću zaboraviti utakmicu sa Realom, kada je Džaja, velikom Kamaču, pomerio centar za ravnotežu.

Jednom sam rekao Gazi da mu je IQ manji nego broj na njegovom dresu, a on me pitao: „Šta je to IQ?!

Nisam ja zvezda, ja sam Partizan!

Dok sam igrao za Vimbldon jedan moj saigrač, neću mu reći ime, pokušao je da odglumi faul. Došao sam do njega, podigao ga za kosu i rekao mu: ‘Sine mi to ovde ne radimo. Je l’ ti je to jasno?’ Taj igrač nikada ništa slično nije ponovio.

Osvajao sam titule, jer sam dodavao gas, tamo gde su drugi kočili!

Idi kod Sensija, kupi Romu, i biću tvoj igrač.

Majkl Džordan bi u današnjoj ligi beležio 40 poena po meču.

Šta su milioni dolara u poređenju sa ljubavlju osam miliona Kubanaca.

Mogli smo da onako trčimo do Napulja i znam da mi nikada ne bi dodao loptu!

Nadam se da ću upoznati Karija, jer to kako on igra je čista magija. Svi vole ono što on radi na terenu: navijači, saigrači, suparnici. Krajem prošle godine poslao mi je njegov potpisani dres, a ja sam mu prošlog meseca uzvratio sa mojim.

Potpisaću svaki ugovor koji Arsenal stavi ispred mene, bez čitanja.

Ljudi u Njujorku moraju da veruju činjenici da on zna više o košarci nego svi oni zajedno. Po mom mišljenju, on je najbolji trener u istoriji.

Kad galebovi prate brod, to je zato, jer misle da će se bacati sardele u more. Hvala.

Saletali su je milijarderi i tajkuni, nudili joj jahte, kule i ostalo… Ali ljubav pravih žena se ne kupuje. Zato je ona jedna jedina Jelena Isinbajeva.

Dok sam bio trener Zagreba viču mi: „Ćiro, pederu.“ Posle toga viču: „Ćiro, javi se.“ Ja se javim i pomislim, ajde, pomirićemo se, a oni će meni: „Što se javljaš, pederu!

Igranje za reprezentaciju nema cenu. Ne može da se poredi sa drugim igrama. Danas neki neće da igraju za svoje zemlje. To je tužno.

Hvala, ali drugo mesto je kao zadnje. Na toj listi bih trebao da budem prvi, drugi, treći, četvrti i peti, uz sav respekt prema ostalima.

Nikad nisam propuštao jutarnji trening. Bilo mi je svejedno ustaje li se u šest ili sedam. U dvorani smo bili samo čistačice i ja. Postavljao sam stolice po parketu i vodio loptu između njih. Tako sam vežbao driblanje. Uživao sam u tome. Ako neki put nisam mogao na trening, istog trena bih se razboleo.

Ako pobedimo Kostariku želim poljubac, naravno u obraz, od britanske kraljice.

Pobeda nije sve u životu, ona je jedina stvar.

Bio je super kao trener, ali loš kao osoba. Zna košarku, ali bio je zao bez ikakvog razloga.

Ako muškarac više voli svoju ženu nego hladno pivo za vreme finala Lige Šampiona, možda je to prava ljubav, ali to onda nije pravi muškarac.

Eh Medžik! Svi igrači kada bi se skupili, ne bi znali o košarci kao on.

Onaj ko je rekao da nije važno pobediti ili izgubiti, da je važno učestvovati, verovatno je izgubio.

Eden Azar je talentovan igrač, ali ponaša se kao razmaženo dete. Zaista neverovatno. Pred meč sa Pari Sen Žermenom izjavio je kako bi voleo da pređe kod njih. Da sam njegov saigrač, dobio bi svoje na treningu. Pre su oni imali Drogbu, Terija, Lamparda i Petra Čeha – igrače koji bi takvim mladim fudbalerima održali lekciju.

Ovo su moje nove patike. To su dobre patike. U njima nećete biti bogati kao ja, nećete skakati kao ja, a definitivno nećete biti zgodni kao ja. Samo ćete imati iste patike kao i ja i to je sve.

Morate verovati da ćete pobediti, i mi verujemo da ćemo osvojiti Svetsko prvenstvo. Verovaćemo u to sve dok sudija ne odsvira kraj i mi ne ispadnemo.

Ako je Kristijano Ronaldo kao Majkl Džordan, onda je Mesi kao Vilt Čemberlen, koji je postigao 100 poena na jednoj utakmici.

Lakše je napraviti još jednu Mona Lizu nego još jednog Alesandra Del Pjera.

Čak i ako sanjaš da ćeš me pobediti, bolje bi ti bilo da se probudiš i izviniš mi se.

Za mene su Ronaldinjo, Rivaldo i Ronaldo najbolji napadački trio u istoriji fudbala.

Ozbiljan sport nema ništa sa fer igrom. U njemu ima toliko mržnje, zavisti, nepoštovanja bilo kakvih pravila, pomešanih sa sadističkim zadovoljstvom u gledanju nasilja. Drugim rečima, ozbiljan sport je rat u kome jedino nema pucanja.

Sa 17 godina veća je verovatnoća da ćeš dobiti poziv od Majkl Džeksona, nego Sven Goran Eriksona.

Uradiću sve što je potrebno kako bi pobedili na utakmici, bilo da je to sedenje na klupi dok mašem peškirom, dodavanje čaše vode svom saigraču ili pogađanje tog pobedničkog koša.

Na početku se nešto nismo voleli, ali čim sam došao u Inter odmah smo se zavoleli. Često sam govorio: Ako bih morao da idem u rat, Siniša bi bio u prvom, a ja u drugom redu.

Da ostavite Džordana 24 sata samog na terenu, i da mu kažete da se poeni iz zakucavanja ne računaju, mislim da ne bi postigao niti jedan koš.

Nisam Bred Pit, ali par puta sam video ružnijeg tipa od mene.

Juventus je kao zmaj sa sedam glava, otkineš mu jednu, ali tu je uvek jedna koja će ponovo da izraste, Juve nikada ne odustaje i uvek je u vrhu.

Savršena kombinacija nasilne akcije koja se odigrava u atmosferi totalne mirnoće.

Želim da se zahvalim majkama svih mojih igrača što su im podarile tako velika muda.

Potres mozga je normalna stvar i dešava se stalno. Protivnički igrači te sruše i glavom udariš o pod, pa su ti razna svetla pred očima, a u ušima konstantno zuji, međutim to ti ne smeta da igraš. Ipak, zaradio si potres mozga. Barem hiljadu puta sam imao potres mozga. Sigurno. Udarim glavom o pod, vidim zvezde, sve mi zvoni, ali i dalje mogu da igram

Jebo te Batistuta!

Kako to, ne možete da pobedite bogatiji klub? Ja nikada nisam video vreću novca kako postiže gol.

Svi smo mi deca, razlika je samo u našim igračkama.

Dobijem loptu na centru, gledam prazan prostor prema golu… ma rekoh što bih bez veze trčao kada mogu jednostavno odvaliti jednu pod prečku i postići gol.

Žao mi je što protiv mene nisu igrali igrači kao Nejmar, pa da im od padanja na zemlju napravim noćnu moru i opametim ih.

Uvek je bilo uzbudljivo igrati protiv Dražena. Svaki put kada bi se naši timovi sreli on bi imao agresivan, takmičarski stav. Nije bio nervozan. Išao je na mene istom jačinom kojom sam ja napadao njega.

Kada bih morao da biram između toga da predriblam pet igrača i postignem pogodak sa 40 metara na Enfildu ili spavam sa mis sveta, bio bi to težak izbor. Srećom, ja sam uradio i jedno i drugo.

Kada se pogledam u ogledalo pre nego što odem da spavam, vidim prosečno ružnog muškarca sa čudnim nosem, razbacanom kosom, velikim podočnjacima, ali i brojnim manama. Ali, onda iza toga vidim i potpuno srećnog muškarca, jer me ljudi vole zbog onoga sto radim na terenu, a ne zbog mog izgleda.

Pre bih se ubio nego što bih namestio utakmicu. Polomio bih noge saigraču koji bi to uradio.

Prišao mi je i rekao: „Moje ime je Vini Džons, ja sam Ciganin. Zubima ću ti otkinuti uvo i ispljunuti ga na travu. Ti si moj.“ Sve vreme sam osećao dah za vratom. Bio je kao zmaj. Nikada se nisam plašio izazova, ali svaki njegov start bio je čista agresija na moje telo. Drugi put mi se obratio sledećim rečima: „Ja idem na korner, ali ne brini, vratiću se.

Pogodio sam ga udarcima koji bi srušili zid, a on je ostao na nogama. Bog mi je svedok, on je najveći šampion ikada.

Uvek idem na pobedu, bez obzira da li je u pitanju trening ili prava utakmica. Ne dopuštam da bilo šta stane na put meni i mojoj želji za pobedom.

On je jedini igrač sa kojim se menadžer nikada nije sukobljavao. Jednom prilikom smo išli na premijeru filma i rečeno nam je da obučemo crna odela. Erik se pojavio u krem-limun odelu i Najki patikama. Menadžer mu je rekao kako izgleda fantastično.

Golf i seks su jedine dve delatnosti u kojima možeš uživati, a da nisi dobar.

Nekoliko dana uoči objavljivanja spiska igrača za Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. godine, u moj beogradski stan došle su meni nepoznate osobe i otvoreno mi zatražile milion maraka u zamenu za poziv tadašnjeg selektora Slobodana Santrača. Iako mi nisu naglasili u čije ime dolaze, mogao sam da pretpostavim, baš kao i polovina Beograda koja je znala ko bira igrače za reprezentaciju. Odbio sam ih rekavši da nisam zainteresovan za takav način ulaska u državni tim.

Moj najveći izazov nije bio ono što smo sada uradili, moj najveći izazov bio je da srušim Liverpul sa njihovog jebenog postolja. I slobodno to objavite!

Dođi kod mene kući, pa ćeš videti da li sam gej… Povedi i svoju sestru.

1969. godine sam se odrekao žena i pića. Bilo je to najgorih 20 minuta mog života.

Svi imaju plan dok ne dobiju preko usta.

Kada sam morao na transplantaciju Dani Alves mi je ponudio svoju jetru. Bio je potpuno ozbiljan, ali nisam mogao to da prihvatim, i on ima porodicu i karijeru. Mogli smo obojica da izgubimo život.

Nisam škrtica. Ako biste izašli jedno veče sa mnom uverili biste se u to.

Da smo mi igrali sa loptama koje se danas koriste, davao bih golove sa Autokomande.

Sportsko ponašanje je za mene kad tip odšeta sa terena, a ne možeš reći da li je pobedio ili izgubio, jer hoda ponosno u oba slučaja.

Kad budem umirao, nemojte me voditi u bolnicu. Dovedite me na Enfild. Tamo sam rođen, tamo ću i umreti.

Zaustavila me švajcarska policija, nisu mi tražili mito, odlučio sam da se vratim u Italiju.

Čudna je to priča, nesvakidašnja… Išao sam na glumu, igrao fudbal, vozio bicikl i nisam uopšte razmišljao o trčanju. A onda, pravo niotkuda, služeći vojni rok u Subotici ostavio sam dva kilometra celu kasarnu na nekom takmičenju i od tada se sve promenilo. Počeo sam da treniram u zagrebačkoj Konkordiji, kasnije me je čuveni Artur Takač odveo u Partizan i ostalo je istorija.

Devojka mi je rekla: „Odigraj još samo jednu utakmicu PES-a i selim se!“ Rekao sam joj: „Sačekaj jos 8 minuta i pomoćiću ti da spakuješ kofere.

Fernando će uvek biti moj Prost.

Kao mali često sam išao da igram fudbal sa većim momcima od mene koje nisam poznavao. Kada su pravili ekipe uvek sam ostajao poslednji i na kraju je odluka bila: lopta ili klinac? Posle dva minuta utakmice i nekoliko proturanja lopte kroz noge svima, kapiten druge ekipe uvek kaže: „Hajde da pravimo opet ekipe, klinac je prejak!

Da Monika Seleš nije izbodena sečivom od 23 centimetra 30. aprila 1993. godine, ne bismo pričali o Sereni Vilijams i njenom pokušaju da obori rekord po broju Grend Slemova u Open eri. Amerikanka treba da nadmaši Štefi Graf – koja je do 22 Slema stigla u velikoj meri zahvaljujući onome što se desilo Moniki.

Samo smo papa, Frenk Sinatra i ja mogli da ućutkamo punu Marakanu.

Iniesta ne farba kosu, ne nosi minđuše, nema tetovaže. Možda ga to sve ne čini interesantnim za medije, ali on je najbolji…

Prethodne dve godine u Pari Sen Žermenu bile su gubljenje mog vremena. Igranje protiv timova iz francuske lige je kao kada igrate igricu FIFA na nivou za početnike.

Broj nula sam odabrao iz razloga što su svi govorili da nikada neću živeti od košarke i da ću odigrati 0 mečeva u NBA ligi. Tom nulom sam ih na svakom meču podsećao gde sam ja, a gde su oni.

Kada sam ocu rekao da me traži još jedan beogradski klub, kratko mi je saopštio-‘Ako slučajno pomisliš da igraš u Crvenoj zvezdi, nemoj da se vraćaš kući. Spavaj na Marakani’. Klimnuo sam glavom i nastavio da treniram u Partizanu.

Moj sin gleda Mesija? Uopšte mi ne smeta, jer on gleda savršenog igrača.

Znate kako, jedino što mi nedostaje iz Pariza je moja plata.

Krene Ronaldo u kontranapad, a Nesta i ja sami u odbrani.

Za moje asistencije ne treba doping – takav sam rođen.

Ljudi, posle 25 godina, koji ku*ac više da vam kažem?

Danas bih zarađivao 300 miliona. Verovatno bih bio više cenjen. Imao sam sjajnu karijeru. Ali sada? Nebo bi bila granica.

Ja sam 4 godine igrao u Mančester Junajtedu, i nisam znao da postoji još jedan klub u Mančesteru.

Dok sam igrao za Portsmut, posle jedne loše polusezone pitam trenera Harija Rednapa zašto želi da me zadrži kada nisam igrao na nivou koji se od mene očekivao. On onako engleski šmekerski mi kaže: „Imaš dve vrline koje mi se svidjaju, a malo ko ih ima“. Ja očekujem reći će imam dobar dribling ili šut, a on će: „Nisi ljubomoran na uspeh tvojih konkurenata za tim i još jedna jako bitna stvar, vidjam te da se često kladiš.“ I čovek mi da ugovor na tri godine i gurne lovu u džep.

Popio sam malo više uveče i ujutu došao mamuran na trening. Osećao sam se malo na alkohol. Bio sam ruki, osećao sam se dobro. Kobi je došao i svima rekao da ne smeju da mi pomažu u odbrani i da ja moram da ga čuvam tokom treninga. Prvo sam bio u fazonu „o, to je baš smešno“. Ali, u Kobijevom umu, u očima je stajalo – ne, osetio sam slabost, uništiću te danas. Naučio me je, naučio sam lekciju. Postigao je verovatno preko 70 poena na treningu. Molio sam za pomoć, ali mi niko nije pomogao. Imao je ubilački instinkt i tu njegovu radnu etiku od tada nosim sa sobom.

Na povratku u svlačionicu, trener golmana mi je ispričao da su opklade za ovu igru obustavljene dva sata pre početka, jer su ljudi nešto namirisali u vezi s njom. Bio sam zapanjen. Kada sam ušao u svlačionicu, većina igrača se već istuširala i bila spremna za povratak kući. Ja sam jednog od njih, u koga sam imao poverenje, zadržao u svlačionici. I kada su ostali izašli, upitao sam ga: „Možeš li mi objasniti šta se danas stvarno dogodilo? Ispričaj mi.“ I on mi je objasnio: „Pre dve godine, kad smo s njima igrali, trebali su nam bodovi da postanemo prvaci zemlje. Njima ta utakmica nije bila važna, pa su nas pustili da pobedimo. Sad se nalaze pred ispadanjem iz lige, pa su im ti bodovi potrebni. Danas smo im se revanširali i na poklon uzvratili poklonom.Bila je to prijateljska usluga, napravljena uz prećutni dogovor obe strane.“ Rekao sam mu uz određenu dozu sarkazma: „Znaš šta, sledeći put mi recite kad treba da izgubimo. Onda se neću toliko uzbuđivati i rizikovati da dobijem infarkt.

Nadam se da Puma ne proizvodi kondome.

Dražen je imao slobodna bacanja „jedan za jedan“ nešto malo pre kraja utakmice. Kao igrač Cibone i njegov brat, molio sam ga da promaši: „Dražene, molim te, promaši… Dražene, vama je svejedno, u Madridu će ionako biti kako treba. Dražene, imamo premije, premije za pobedu… Molim te!“ Samo se nasmejao i ubacio oba bacanja. Nije znao, jednostavno, nije znao da gubi.

Dajte mi Amaurija i 10 panjeva i imaću ih 11.

Nikada nisam bio razočaran seksom. To je poput fudbala, ako igrate dobro, želite da nastavite, a ako ste loši, želite što pre da zaboravite i gledati samo napred.

Kada će da postoji još jedan borac koji piše pesme, predviđa runde, pobeđuje sve i svakoga, zasmejava ljude, dovodi ih do suza, i još je visok i izuzetno lep kao ja? U istoriji sveta, od početka vremena, nikad nije bilo boksera poput mene.

Došao sam u svlačionicu Milana sa 17 godina. Ronaldo mi je dao Plejboj i rekao: Ili ćeš biti u mojoj, ili u Kakinoj religioznoj ekipi, biraj.

Vidić mi je prišao posle dodele trofeja, posle finala sa Viganom, i dao mi svoju medalju. Ja zbog povrede nisam mogao da igram finale, a on mi je, na ne baš dobrom engleskom, rekao da ja više zaslužujem medalju, pošto sam igrao u ranijim rundama.

Svlačionica je kao Las Vegas. Ono što se desi tamo, ostaje tamo.

Ronaldo i ja smo gotovo svaku noć izlazili u klubove, opijali se i ostajali u njima do zore. A onda smo morali ujutru da idemo na trening. Dok sam ja dolazio do daha i nisam mogao da potrčim od bolova u stomaku, Ronaldo je stajao naslonjen na ogradu, pio kapućino i smešio se. Njemu trening nije trebao.

Pazite, igrao sam u Srbiji, a tamo je ludnica. Tamo se tuče dešavaju bar jednom godišnje. Tamo vas bar izbace sa terena zbog prave tuče, a ne gurkanja.

Ako momak nosi dobar sako, to ne znači automatski da je i momak dobar.

Što se tiče bola, ako traje bez prekida, naviknete se, a kako vas više boli to vi pojačajte trening i sve će proći.

Nemanja nije pohlepan čovek. Nikad nije jurio za milionima, novac je uvek jurio njega. Zvao ga je njegov prijatelj iz Junajteda, Geri Nevil da dođe u Valensiju. Nudio mu je milione za kratkoročni ugovor. I znate šta je Nemanja rekao svom drugu Geriju? „Izvini druže, ne mogu to, jer ne mogu da ti dam 100 odsto na terenu“. Posle ga je zvao Gvardiola i njemu je rekao isto. E, takav je Vidić. To je dokaz njegove veličine, poštenja i sportskog duha.

Jednom smo gledali u svlačionici na Bekamovom plejeru koju muziku sluša i videli smo mnogo pesama od Džastina Bibera i Selene Gomez. Lepo je znati da ni Dejvid Bekam nema dobar ukus u svemu.

Dok sam bio u zatvoru, stvarno sam se posvetio onim dubokim knjigama. Ono Tolstojevo sranje, to ljudi ne bi trebalo da čitaju.

Nelson Mandela je želeo da oženim njegovu ćerku. Rekao sam mu da imam ženu, a on mi je na to rekao: ‘I ja imam pet, u čemu je problem?'

Arsenal, Mančester Junajted..?! Ne hvala. Radije ću ostati u pabovima sa ljudima iz Sautemptona.

Da bih ja osvojio Zlatnu loptu, morali bi svi igrači da umru.

Teško je kada izgubite od ekipe poput Totenhema, oni to posle snimaju na DVD i puštaju narednih deset godina.

Pobeđivanje je sve! Oni koji se sećaju da si stigao drugi su tvoja žena i tvoj pas.

Za razliku od mene, Ivan Rakitić i Dani Alves nisu deca Sevilje, a njih kod svakog povratka ovde dočekuju kao bogove. Meni za razliku od toga, psuju majku celu utakmicu. Nisam pokazivao nikako nepoštovanje. Od onih koji su prema meni korektni tražio sam oprost, ali za ove koji su mi svih 90 minuta vređali majku, ne želim ni čuti.

Kako se braniti protiv Ronalda?! -Ne dati mu puno prostora i ne dozvoliti mu da šutira desnom nogom! Kako se braniti protiv Messia?! -Molitvom!

Kada bismo imali trening snage, on bi sedeo u teretani sa šoljicom kafe i mafinom. U tom trenutku plaćali su ga u isto vreme Totenhem, Mančester Siti i Kristal Palas, a on je sedeo u teretani i pio kafu. Neverovatan talenat, ali veoma lenj.

Od 17. godine sam u Šapcu, 38 godina u Srbiji, ovo je moja zemlja, bez obzira na sve ružne stvari koje sam doživeo u sportu, od običnog čoveka ništa nikad ružno nisam čuo. Ali ovde se brzo odričemo kvaliteta, a svojatamo uspehe. Kritikuje se Nole, naš najveći sportista. Slavi se neki inženjer koji je uspeo u svetu, a ovde nije dobio ni stipendiju. Rukometaši su super kad pobede Hrvate u Beogradu. A oni posle godinama nemaju roming, pa se ugase čim izađu u inostranstvo, odjednom su nedostupni.

Danas su svi menadžeri. Ako uđete u mesaru, kažu vam: ‘Imam igrača za tebe. Ne igra nigde, ali je strašno talentovan i ne voli ga trener’.

Zašto volim da dodajem? Asistencija učini dva igrača srećnim, ne samo jednog.

Proslava gola bila je upućena mojoj bivšoj devojci koja nije odgovarala na moje pozive dok sam bio u Palmeirasu, ali mi je poslala poruku kad sam prešao u Mančester siti.

Bio sam na Ibici i u jednom noćnom klubu sam naleteo na Ronalda. On je jedini čovek kojem sam ikad želeo da priđem, da se slikamo. Napravili smo zajedničku fotografiju i upitao sam ga da li zna ko sam ja. Nije imao pojma.

Počeo sam da radim u Junajtedu i otišao sam da gledam jedan trening. Stajao sam pored Aleksa Fergusona. Radili su na posedu lopte. Denis Irvin je u jednom momentu dobio loptu, ali je vrlo brzo bio pod pritiskom i bilo je očigledno da će je izgubiti. Međutim, Roj Kin je video prostor, zvao ga, tražio loptu u prostor, vikao je, ali Denis ga nije ni čuo ni video. Odmah je izgubio loptu. Roj je potom napravio sprint od 40 metara, pravo na Denisa i počeo da urla na njega: ‘Digni tu jebenu glavu gore!!!’ Ferguson me je samo pogledao i rekao: ‘…sine…sada znaš zašto mi pobeđujemo…'

Sklonite mi tu stoku, taj ološ sa stadiona, da vam ne bih rušila stadione, ukinula klubove i ligu, i da ne bih i vas pohapsila.

Kada vidite Kirona Gibsa sa kapitenskom trakom, znate da je vaš tim u ozbiljnom problemu

Danas se igra večiti derbi i 50.000 muškaraca biće na stadionu, što znači da će 50.000 žena imati priliku da ih prevari, ali neće imati s kim, jer će svi pravi muškarci biti na stadionu.

‘Da li je istina da ste Vijeru nazvali crncem?’ Jeste! Pa šta drugo da kažeš crncu, osim da je crnac?!

Ne mislim da je Donaruma za dve-tri klase bolji od mene. Ali, ne pitajte me ko je bolji, da ne ispadne da se hvalim.

Znao sam pred meč da popijem devet brendija, našmrčem se kokaina i sve to zalijem vinom.

Fudbal igram iz zeze. Noću, da se i ne vidi. Ali nikad nisam ni za koga navijao. Na TV-u volim gledati kad se dobro igra, ali to je isto kao i sve ostalo. Vrlo su rijetke dobre utakmice.

Nakon šest meseci u Madridu, Kapelo me je pozvao u svoju kancelariju i rekao da mogu da idem, i da potražim novi klub. Kada sam ga pitao zašto, rekao je da nisam dovoljno dobar za Real Madrid. Rekao sam mu: ‘Ako je tebi trebalo čak šest meseci da shvatiš da ja nisam dovoljno dobar, onda bi možda ti trebalo da napustiš Real, jer ti nisi dovoljno dobar stručnjak.’ Poludeo je nakon toga.

Sreli smo se na ulici i rekao mi je da me treba išamarati, i naredio da dođem kod njega, jer će mi on kupiti naočare. Arkan me je odveo u Knez Mihajlovu uleteo sa džipom u pešačku zonu i naredio da mi naprave dva para naočara. Kada je on otišao pitao sam koliko košta, jer nisam imao para da platim, ali bih otplatio. Samo su mi odgovorili gde smemo da vam kažemo koliko košta, da li ste normalni? Arkanu se nije smelo reći ne.

Voleo bih da je Džordan visok 215 centimetra, ali nije. Šta se tu može?! Dobar je u napadu, ali on nikada neće postati dobar defanzivac.

Ja mislim da je Ivica Osim skajpom vodio ekipu mi bi bili u četvrtfinalu!

Ako sam prinuđen da napravim klizeći start, to znači da sam već prethodno napravio grešku.

Ko nije igrao u Nemačkoj, ne zna šta je rukomet. To je NBA našeg sporta. Kako ja da tražim slobodno za naš Božić kad oni treniraju na svoj? Ljudi ne shvataju koliko odricanja je potrebno da bi pregurao celu sezonu u klubu i odazivao se stalno pozivu u reprezentaciju. A izdajnik si ako odigraš jednu lošu utakmicu.

Šta ćemo sa tim rasizmom? To su uvrede kojima se vređa ceo jedan narod. Poručujem svima koji su me vređali da sam „cigansko i srpsko gov*o“ da dođu u hotel i da mi to kažu u lice. Živim u ulici Prinćipi Pijemont, znaju gde mogu da me nađu, pa neka dođu. Da vidim da li imaju mu*a da mi kažu u facu.

Ne, nije Konte. Matić mi je pre utakmice poslao poruku. To je sjajan momak, skroman, fantastičan igrač. Napisao mi je – ako uzmemo bar bod, plaća večeru.

Kada god sam igrao protiv Milana, uvek sam gledao gde se nalazi Maldini i trčao ka suprotnoj strani.

Ne možeš pobeđivati osim ukoliko ne naučiš kako da gubiš.

Jednom me je Romario pitao može li da propusti dva treninga kako bi otišao u Brazil, mislim da je bio Karneval u Riju. Rekao sam mu da ako postigne dva gola na sutrašnjoj utakmici dobiće dva slobodna dana više od ostalih igrača. Sutradan, Romario je postigao svoj drugi gol u 20. minutu igre i odmah mi gestikulirao pitajući može li da ide. Rekao mi je ‘Treneru, avion mi poleće za sat vremena!’ Nisam imao izbora, morao sam da ispunim obećanje i pustim ga.

Nosio sam broj na dresu zbog Majkla, mislim da sam se zaljubio u košarku zbog Majkla, samo zbog onoga što je on uradio. Kada gledaš Majkla Džordana to je skoro kao da gledaš boga. Zbog toga nisam ni pomislio da bih mogao da budem kao Majkl.

Frančesko je Kralj Rima! On će zauvek biti najbolji igrač kog sam gledao!

Ja sam kao svaki drugi trener: kad je faul u njihovom kaznenom prostoru, ja kažem da je bio penal, kad je u našem, tvrdim da nije.

Kada se borim sa nekim, onda želim da mu slomim volju. Želim da uzmem sve ono ljudsko od njega, da mu izvadim srce i pokažem mu ga.

Šta mi je potrebno da učinim kako bi osvojio „Zlatnu loptu“? Da ubijem onu dvojicu.

Još pokušavam da shvatim kako da branim taj pik end rol. Možda bi jedini način bio da ponesem pištolj na utakmicu i ubijem jednog od njih dvojice.

U početku sam bio mnogo bolji, a onda je zagrevanje završeno.

Jednog dana me je Florentino Perez pozvao i rekao, „Roni“ zašto ti ne ostaješ češće kod kuće? Pogledaj Figa, kako on ostaje sa svojom ženom kod kuće. Rekao sam mu: ‘Predsedniče, i ja da imam takvu ženu kod kuće, ne bih išao na žurke.'

Razgovarao sam sa ljudima iz Lejkersa kako bi mi preporučili mesto gde da odsednem. Rekli su mi da neki više vole da budu u blizini dvorane, a da neki kao Brajant žive daleko. Ponekad, da bi izbegao gužvu u Los Anđelesu, Kobi dolazi na trening helikopterom. Momak zarađuje 25 miliona dolara godišnje i na posao dolazi helikopterom. Šta ja da mu kažem na treningu? Spusti se i savij u kolenima?

Ako mogu napraviti penicilin od ubuđalog hleba, sigurno se može napraviti nešto i od tebe.

Majkl Džordan me je inspirisao i poredio sam se sa njim, on je bio van ovog sveta. Ali Alen Ajverson je zapravo bio pravi Bog!

Možeš da promeniš ženu, političko uverenje, državljanstvo, možeš da promieniš čak i veru… Ali klub za koji navijaš… E to ne možeš, nikada!

Izgubili smo utakmicu i prvi sam ušao u svlačionicu, a iza mene je ušao Roj Kin. Voleo sam prvi da izađem posle meča, nisam želeo ni sa kim da pričam kada izgubim. Nisam dobro razumeo engleski, samo psovke. Čuo sam kako je Kin izgovorio “Fuck off” uz moje ime. Znao sam da je nešto loše i rešio sam da mu se suprotstavim. Toj legendi kluba koju svi vole. Rekao sam mu „Fuck off you“. Posle toga se ničega ne sećam.

Da Majkl igra danas davao bi prosečno 45 poena. Nikoga ne možete da poredite sa njim. U stvari možete da poredite, ali Džordan je najbolji igrač kojeg sam video ili protiv kojeg sam igrao.

Na kraju ove utakmice pehar Lige šampiona biće udaljen dva metra od vas, a vi nećete smeti ni da ga dodirnete ako izgubite utakmicu. Mnogi od vas mu nikada više neće biti tako blizu. Nemojte ni da se usudite da se vratite ovamo, a da ne date sve od sebe!

Današnji NBA igrači su osetljivi, trebalo bi da nose haljine.

Taj sport je toliko loše postavljen, toliko je nepošten. Samo mi u prvih 32 možemo živeti od snukera. Ostali nekada nemaju novca za opremu ili za voz do turnira. Nemaju za hotelsku sobu. Muče se, a šefovi federacija i turnira se razbacuju novcem i lažu da snuker nikada nije bio bolji. Tako vam je i u ostalim sportovima i sistemima, ne samo u snukeru.

Ne! On nije promašio slobodno bacanje još od drugog svetskog rata.

Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću samo ležati u krevetu, da neću moći da pričam, da ako budem uspeo da sedim to će biti vrh… Kada bi me videli da vozim automobil, pocepali bi svoje diplome.

Jedini uslov tokom snimanja bio je da subotom, kad se odigrava fudbalsko kolo, damo ekipi pauzu od tri sata da Aca (reditelj Aleksandar Đorđević) i Čkalja odu na utakmicu svoje Zvezde, Bora Todorović na stadion Partizana, a ja kao predsednik na meč OFK Beograda. Uslov je bio da niko, ako izgubi utakmicu, ne sme na setu da bude namćor. Svi su poštovali naše pravilo.

Ljudi imaju pogrešno mišljenje o „Marakani“. Sećam se kada smo igrali protiv Milana, kada je bio huk sa tribina, a oni ništa… Ne raguju, niti su uplašeni, niti iznenađeni. Nama je to davalo neverovatnu snagu, ne daješ 100, nego 110 posto svojih mogućnosti. Nije poenta u tome da se drugi uplaše, nego ta atmosfera nas podigne na neverovatan način. Ne osećaš umor, ništa, svakog možeš da pobediš.

Ako se na tvom gran pri automobilu sve čini da je pod kontrolom, onda jednostavno ne voziš dovoljno brzo.

Hej Rio, kad budeš boksovao, hoće li Vidić da dođe i da prima udarce dok ti stojiš pozadi sa mnom?!

Izvini što ti nisam poklonio titulu svetskog prvaka, koju sam tako silno želeo da ti poklonim!

Stao je pored table i nacrtao tri odbrambena igrača, četiri vezna, dva krilna napadača i jednog centarfora. Svi smo se pogledali i pomislili ‘šta je, dođavola, ovo?’. To je bila era u kojoj su svi igrali 4-4-2 ili 3-5-2. Nismo mogli da verujemo koliko je napadača bilo u timu, i koliko malo defanzivaca. Čovek je svojeručno uveo novi način igranja fudbala u Španiji. Bila je to revolucija.

Ja sam osvajao teniske turnire kao junior i onda, sećam se moje prve godine u gimnaziji, jednoj poznatoj beogradskoj gimnaziji blizu Tašmajdana. Spazi ti tu mene profesor fizičkog vaspitanja, a on je bio onako malo jači, krupniji čovek, i dozove me. ‘Živojinoviću, dođi ‘vamo’.’ Ja dođem, izvolite profesore, a on će meni: ‘vidi, gledam te, jak si, trebalo bi da ideš na boks ili neku borilačku veštinu, daj da te pošaljem kod nekih mojih prijatelja.’ Ja mu kažem, profesore, izvinite, ja se već bavim aktivno sportom – čuj bavim, ja već prvak države do 16 godina. On pita, kojim sportom? Ja kažem – tenisom. A on će zabezeknuto – ‘tenisom? Ode ti u pedere…

Na poslednjoj utakmici na ‘Hajberiju’, nekoliko minuta pre kraja, kleknuo sam pored korner zastavice. Sa toga mesta možete videti najlepši zalazak sunca u Londonu. Pogledao sam oko sebe, ‘Hajberi’ je blistao kao nikada pre. Tribine, trava, navijači… Sve je bilo kao na filmu. Ustao sam, savladan emocijama, u sebi rekoh: ‘Pozdravi svoj dom časno.'

Mislim da sam previše gledao porno filmove u poslednjih 14 dana!

Ako se Amerika ne plasira na Svetsko prvenstvo, svakako im ostane NFL i NBA. Mi Italijani imamo samo fudbal i špagete.

Bio sam najači igrač u timu iako sam imao 73 kilograma. Čelsi je imao Esijena i Balaka, a mi smo imali Rosickog. Ukoliko bi ste mu rekli „kako si“, on bi bio povređen dva i po meseca.

Svaki dan dolazio sam na trening pijan. Nisam spavao od straha da ne prespavam trening, ali tada nisam bio u stanju da treniram. Onda su me slali u klupsku ordinaciju da spavam, a novinarima su govorili kako imam problema sa mišićem.

Znalo je da mi bude dosadno i da ubrzavam igru samo da bih što pre otišao kući.

Mislim da sam postigao 19 golova te sezone, a on mi je gotovo svaki servirao kao na tacni. Nije mnogo pričao, ali je razumeo mnogo više nego što je ostavljao utisak da razume. S njim ste mogli pričati i odgovarao bi na savršenom engleskom, ali kada biste mu rekli da se vrati u odbranu, pravio se da ne razume.

U Mersinu sam proveo pet prelepih godina. Grad na moru, klima fenomenalna, promenio sam desetine trenera, nekoliko predsednika, bilo je tu svačega. Ali, najzanimljivije je svakako bilo kada mi je predsednik rekao: ‘Ne ideš ti nigde. Dajem ti benzinsku pumpu i ostaješ u klubu!'

Dok smo bili u Nju Orleansu Peđa me je zvao da šutiramo trojke, onako, iz zabave. Razbio me je. Zinuo sam dok sam ga gledao kako šutira. Gubio sam i ranije, ali nikada tako. Ljudi moji, pa on je pogodio 40 trojki uzastopno. On je najbolji šuter sa kojim sa ikada igrao, verovatno najbolji u NBA ligi. Od njega sam mnogo naučio, dobar je čovek i profesionalac.

Kada ulazim u klupski autobus, navijači viču: ‘Kevine, može li fotografija?’ Onda se ja okrenem i oni shvate: ‘O, to nije De Brujne, to je Zinčenko!'

Mislim da ga ne bih pobedio u borbi, a svakako ne bih bio toliko glup čak i da pokušam.

Kada mi Italijan ponudi pastu, obavezno gledam ispod sosa da proverim da li je tu. Veliki su to majstori obmane.

Vernost mom omiljenom klubu nije sporna, ali Zvezdini navijači umeju da budu genijalno duhoviti, što je daleko zanimljivije od dešavanja na terenu. Fudbal se pretvorio u fabriku mesa, koja nema veze više sa veštinom.

Nejmar je bio u senci Mesija? Svaki fudbaler je u senci Mesija. Da bi izbegao to morao bi da se bavi nekim drugim sportom.

Ne zanima me da li ću ići na Svetsko prvenstvo ili ne. Mene iznova i iznova kritikuju što sam došao u Kinu, a ja samo razmišljam o mojoj porodici, mojoj budućnosti. Ne želim da ostarim siromašan i da živim od sećanja da sam igrao na Mundijalu.

Rafa Benitez je odličan trener, nema sumnje u to. Osvojio je Ligu šampiona sa malim klubom, baš kao i ja. Ja sam to uradio sa Portom, a on sa Liverpulom.

Dajte mi bilo koju mašinu, a da ima motor i četiri točka i voziću je preko predviđenog limita.

Jedini agent sedamdesetih je bio 007, a on je kar** samo žene, a ne cele fudbalske klubove.

Novinar: „Real Madrid – Juventus, 85. minut. Daglas Kosta probija po levoj strani prema golu, a ti si jedini u odbrani. Hoćeš li imati obzira prema njemu s obzirom da je uskoro svetsko prvenstvo?“ Kazemiro: „Prepolovio bih ga.“

Da sam se rodio malo ružniji nikada ne biste čuli za Pelea.

Smejem se i danas kada se setim prvog susreta sa Kinom na terenu. Toliko je urlao na nas zbog jednog kornera, da iako sam bio siguran da je to bio gol-aut, promenio sam odluku i pokazao na korner. Bio sam prestrašen od njega.

Dođe moj red, ulazim, kad unutra neki Rus, hipnotizer. Znači, vidi, ozbiljna prevara. I kaže Rus, odakle si, Srbija, odlično, pa možemo na srpskom, na ruskom, ma da, to je sve isto, ja ionako onol’ke godine učio ruski u školi. Kaže on meni, ništa, zatvori ti oči i malo se fokusiraj, ja ću sad tu nešto da ti bajam oko glave. Traje to jedno deset minuta, odjednom, kaže, otvori oči – čestitke, više ne pušiš. Izlazim ja napolje, a Greg Popović kao fudbalska radost, gol u 90. minutu. To je to, kažem ja. Zove on taksi, ulazi on sa jedne strane, a ja držim vrata sa druge strane, i kažem, ček samo da probam ja jesam li stvarno ostavio…i stvarno, prvih par dimova, čudan neki ukus cigare, valjda je to neka psiha, šta li…a Greg, otvara ta vrata, seda unutra, i vidi mene kako dimim sa druge strane, i sav onaj entuzijazam, sva ona radost, sve je to vrlo brzo splasnulo.

Šta pričate gluposti?! Mešate Nutelu i go***. Dok sam Andrea gledao kako igra, razmišljao sam da promenim profesiju.

Jutros u lift ulazi stariji par i gospođa primeti da imam značku Bajerna na reveru i kaže mi – ‘Jaoj, pa vi ste navijač Bajern Minhena.’ Odgovorio sam joj: ‘Da, naravno.'

Sine, ti ćeš biti veliki igrač ili mnogo velika budala.

Razumem Karijusa. Pretpostavljam da je bio slomljen… Ali povrede su deo sporta. Ukoliko se vratite nekoliko godina unazad i neko vidi da plačete na terenu, bili bi vam još teže. Sada je drugačije, igra se promenila, igrači su osetljiviji i često su uznemireni. Ne sećam se da sam ja plakao na terenu. Možda kad sam imao 11 ili 12 godina i izgubili smo u finalu nekom ili nešto.

Novinar: „Može li neka od arapskih ekipa da prođe grupu na Svetskom prvenstvu?“ Ibrahimović: „Ne verujem… čak i da su četiri arapske zemlje u jednoj grupi, ni jedna ne bi prošla dalje.

Upravo su me testirali na doping, a ja kažem čoveku: ‘Jesi li me gledao kako se krećem prošle godine? Ako se ja dopingujem, onda da pod hitno menjam dilera.'

Uvek dva štopera kod engleskih ekipa su dva buzdovana koji stoje!

Najlakše je okrenuti leđa svojoj zemlji i praviti se da ste neko drugi.

Ja sam jedan od najžešći’, teži mi je poraz ‘Ajduka nego kad na nekom festivalu slabije prođem. Dao bih svoja tri prva mista za jedno ‘Ajdukovo.

Zašto ne proslavljam kada postignem gol? Zato što je to moj posao. Proslavlja li poštar kada dostavi pismo?

Kako navijači mogu da mi traže da potrošim desetine ili stotine miliona evra na pojačanja, kada oni stalno kupuju falsifikovane dresove, nelegalno prave i preprodaju klupsku robu i ulaze na stadion bez plaćanja karata?

Lepo bi bilo da Zvezda igra Ligu šampiona. Šta ima meni ko da zamera ili odobravava da tako mislim?! Svoj sam čovek, vazda bio… Gledam šta je dobro za srpski fudbal, zato bi super bilo da oba kluba igraju grupnu fazu evrotakmičenja. Partizan volim, ali poštujem i navijam za sve ovdašnje klubove.

Dok sam igrao za Totenhem, dueli sa njim su bili pakleni. Onda smo se suočavali na treninzima i to je bilo kao rat. Nije bilo važno sa kim je u duelu – Roni, Runi, ja, svi smo dobijali batine. Osećao sam olakšanje samo na utakmicama, jer smo tada bili na istoj strani. Krvario je, imao čvoruge, sve za tim. Postavljao je glavu tamo gde mnogi ne bi nogu.

Šuterski trening oko 11, dolazak kući ili u hotel oko 12 i 30. Savijem džoint, ispušim.. Malo odspavam, istuširam se, jedem i na meč. To je bila moja rutina.

Eto je igrao na levom krilu dok je tim vodio Murinjo. Kada je u klub došao Rafa Benitez i zatražio od njega da igra na toj poziciji, odgovorio je: ‘Ne, to radim samo za Murinja.'

Kristijano Ronaldo je posle svakog treninga bio u teretani. Za njega je to opsesija – da bude najbolji u svemu što radi. Kada smo imali treninge u 9 ujutru, dolazio sam u 8, a on je već bio tamo. Bio je tamo i kada sam dolazio u pola 8. U jednom trenutku sam se zapitao: ‘Čoveče, kako da ga preduhitrim?’. Jednog dana sam došao u trening centar u 6 ujutru, a on je već bio tamo. Pospan, ali je bio.

Redovno smo mama, brat i ja odlazili na utakmice. Navijali smo za Crvenu zvezdu sve dok se moj brat, koji je bio izuzetno talentovan za fudbal, nije opredelio za hokej. Na naše veliko iznenađenje, zaigrao je za Partizan.

Navijanje za Mančester Junajted jednako je osećaju kada imate kornjaču za kućnog ljubimca. Imao sam kornjaču i one nisu zabavne za gledanje. Ne gledate ih, ali znate da imate odgovornost pokazati malo interesovanja.

Jednom prilikom sam imao zanimljivu raspravu sa Majklom Džordanom, koji mi je govorio da ga ne mogu čuvati, a ja sam njemu isto uzvratio. Potom je Leri Bird rekao: ‘Medžik, ostavi ga. Dolaze neki novi momci. Naše vreme je prošlo.

Nažalost, sistem je bio loš, zanemarili smo stonotenisere, vodilo se o svemu računa, samo ne o najvažnijoj stvari. Sami smo krivi i što više nismo zanimljivi i medijima. Barem ja znam kako smo nekada praćeni. Sada je mnogo važnija „Zadruga“. Nemam ništa protiv tih ljudi, ali… Osvojim treće mesto, otvorim novine i tu je Luna, sve pršti.

Pojeo bih to pile!

Da li gledam fudbal? Ne, nikad! Ja ne volim da gledam fudbal. Ako igraju Barselona i Real Madrid, a na drugom kanalu je turnir u golfu – gledam golf. Volim da igram, da imam loptu u svojim nogama, ali ne i da gledam fudbal na TV-u.

Rio Ferdinand nam je pričao da je Kristijano Ronaldo znao da u svlačionici posle tuširanja stane potpuno go ispred ogledala, prolazi rukom kroz kosu i ponavlja: ‘Vau, kako sam lep!’ Drugi igrači Junajteda bi počeli da ga provociraju: ‘Kako god, Mesi je i dalje bolji igrač od tebe’. On bi na to slegnuo ramenima i odgovarao: ‘Ah, da, ali on ne izgleda ovako dobro.’

Sećam se, Ranijeri nikada nije dozvoljavao glasnu muziku u svlačionici, dok je Murinjo hteo da muzika bude što glasnija kako bismo se ‘naložili’. U Fiorentini smo morali da stavljamo slušalice, jer je Hidetoši Nakata voleo da čita knjigu pred utakmicu.

Majkl će zauvek biti najbolji svih vremena. I, molim vas, nemojte da me vređate bilo kakvim statistikama, kao da postoji šansa da mi promenite mišljenje. LeBron je najbolji igrač svoje generacije, jedan od najboljih svih vremena, sjajan suprug, sjajan otac, odličan uzor, ali ne samo to. Ono što radi sa školom u Akronu je izuzetno lepo. Ali, ljudi, pričamo o Majklu. Pričamo o Majklu, o ‘Crnom Isusu’ lično.

Šampioni se ne stvaraju u teretanama. Šampioni se stvaraju od nečega što imaju duboko u sebi – želju, viziju i san.

Sećam se kada sam izborio promociju sa Nots Kauntijem… Tada mi je Čelsi ponudio posao. Razmišljao sam i razmišljao, ali odbio ponudu na kraju. Šest meseci nakon toga dobio sam otkaz. Tako da, kada ljudi pričaju o lojalnosti, ja kažem da je to gomila sranja. Morate da uradite ono što je najbolje za vas.

Nakon druženja sa navijačima El Šaravi i ja smo stali da podelimo autograme navijačima, a ostali su ušli u autobus. Trener me je pitao da ubedim ostale da nam se pridruže, a neko je samo rekao “neću”. Onda je autobus krenuo, čuo sam neke šale koje mi se nisu svidele, pa smo Bonera i ja razmenili psovke. Udario sam ga, saigrači su nas razdvojili inače bih ga udario još nekoliko puta. Zaslužio je, ponižavao je 400 ljudi koji su izašli sa posla da bi došli da pozdrave fudbalere Milana.

Znate, nacionalizam je na prostoru bivše Jugoslavije veoma dobar biznis i neko je te stvari kvalitetno unovčio, ali to ne znači da preovlađuje to mišljenje. Ljudi planiraju put na Mesec, a mi se i dalje pitamo kako se ko zove! To su nametnuli neki ljudi, ali većina nas ne razmišlja tako.

Dolazili su, tačno je. Real, Junajted i Milan. Ali ja sam više voleo mirnoću igranja u Fiorentini. Na primer, da sam otišao u Madrid, tamo bih postigao 200 golova i to bi bilo užasno dosadno.

Kako uopšte možete danas biti strastven fudbalski navijač kad znate da postoje crni fondovi, kad igrači dobijaju ogromne premije, a zauzvrat mogu da trče samo petnaest minuta i ponašaju se kao razmažene genoveve. Ne, tu pravog fudbala nema, pa nema ni pravog navijanja. Zato su nam i stadioni prazni.

Još malo pa ćemo vozače klupskog autobusa kupovati za 5 miliona…

Uđe Luka dva puta sa klupe, oba puta zabije gol. Očekujem treću će početi od prvog minuta. Kad, ni minut nije igrao. Zatražim sastanak sa Nikom (Kovačem), pričali smo dva sata. Kaže on meni: ‘Mlado je to. Ako ga pustim da igra pet utakmica zaredom, umisliće da je igračina. To je balkanski mentalitet, ja to najbolje znam. Ja ga ribam na treningu i kada je najbolji, svima sa Balkana moraš jeb*** mater da bi postali nešto. Mora shvatiti šta je Bundesliga, ima da piša krv, ali napraviću od njega igračinu, biće jedan od najboljih u Evropi.'

Trenirao sam boks mesecima i to po šest sati dnevno. Trenirao sam sa čuvenim trenerom Bogdanovićem, koji je jedanput izjavio da sam na kraju slobodno mogao da boksujem za reprezentaciju u polusrednjoj kategoriji.

Uradio sam testove koji su pokazali da imam leukemiju. To je bio težak udarac, danima sam plakao. Ceo život vam prođe pred očima. Jedva čekam da odem u bolnicu i započnem borbu. Objasnio sam svojim igračima da moramo da napadamo i da pobedimo. Ako budemo čekali i branili se, protivnik će nam zadati udarac. Moram da upotrebim svoju taktiku i ne sumnjan da ću pobediti. Pobediću za moju porodicu, za moju decu, za sve one koji me vole.

Jednom sam bio kažnjen sa 5000 funti, jer sam Totenhemove navijače nazvao drkadžijama. Najbolje potrošenih 5000 funti u životu.

Trudim se da ne govorim o svom dobrotvornom radu i ljudima kojima pomažem, jer verujem da možemo biti iskreno velikodušni samo kad ne očekujemo ništa zauzvrat.

Znao sam da će posle crvenog kartona jedan igrač morati da izađe, ali nisam ni pomislio da bih to mogao da budem ja. Kada sam video moj broj, to me je ubilo. Nisam želeo da ubijem Vengera, ali Jensa Lemana? Da, ubio bih tog nemačkog gada! To je bio najgori trenutak u mojoj karijeri.

Zvezda iz 1991. godine bi na bilo kom terenu bez ikakvih problema pobedila ekipu Hrvatske koja je igrala u finalu Mundijala u Rusiji.

Sa lepim ženama je kao sa fudbalom. Veselimo se lepom vikendu, a nakon toga smo beskrajno razočarani.

Sam dolazak u Čikago mi je bio velik utisak. Prvo nisam znao kako sam uopšte završio kod njih iz San Antonija. Neko mi je rekao da su trejdovali prava na mene za Vila Perdjua – ‚Vila Perdjua?‘ pitao sam. Nisam mogao da verujem. Ja sam tada bio najbolji skakač na svetu i oni me trejduju za Perdjua. Kada je trejd bio ozvaničen, ja sam otišao u kuću Džerija Krauzea, generalnog menadžera Bulsa, sa Majklom Džordanom, Skotijem Pipenom, Filom Džeksonom, njegovim psom i svim ostalima. Sedeli smo i večerali i uopšte nismo govorili o košarci. Odjednom, Džekson mi je prišao i pitao me da li može da me zamoli za uslugu. Zamolio me je da odem i da se izvinim Skotiju Pipenu. ‚Molim?‘, rekao sam. ‚Ma da, samo malo da ga smekšaš i da mu se izviniš za ono što je bilo 1991. godine, gurnuo si ga u publiku. Izvini mu se za mene‘, rekao je. I ja sam ga poslušao, a Skoti je to sasvim dobro prihvatio. Tako je utrt put trostrukim šampionima!

Znate kako, Novak Đoković je danas ultrapopularan, ali će jednog dana neki klinac na ulici da ga zaustavi i pita: „Čiko, čiko, koliko je sati?“ Čitavog života je bilo „Šeki, Šeki!“, a onda mi se upravo to dogodilo sa „čiko, čiko“, haha. To je životna neminovnost!

Jednom je Hesus Hil ušao u svlačionicu i video tablu na kojoj sam ispisao detalje za narednu utakmicu, gde pravimo faulove, kako se branimo od kornera, kako napadamo i takve stvari. Pitao je: ‘Šta je ovo? Ovo nisam video nikad u životu!’. Rekao sam mu: ‘Naravno, jer nikad nisi bio u svlačionici Radomira Antića’.

Trkač mora trčati sa snovima u srcu i sa besparicom u džepu.

Najvažnija stvar je potruditi se da inspirišete ljude kako bi bili najbolji u onome čime se bave.

Kao trener Sanđovanezea igrao sam protiv Alegrijevog Agliansea 2003. godine, utakmica je završena 0:0, bez šuta na gol. Na kraju meča prijatelj mi je rekao: ‘Ako vas dvojica budete treneri, svako može biti trener.'

Hoću da napred, kada imamo loptu, budemo lepi kao Bred Pit, a kada smo iza lopte i igramo pozadi – hoću da budemo ružni kao ja dok je ne osvojimo.

Voleo sam Kobija – bio mi je kao mlađi brat. Često smo razgovarali i nedostajaće mi to mnogo. On je bio neviđeni takmičar, jedan od najvećih i kreativna sila.

Lukakuova majka se posle svakog meča svađala sa roditeljima druge dece o tome koliko Romelu ima godina. Najveći problem bi nastao kada Lukaku da četiri ili pet golova. Bio je veći, fizički snažniji, a roditelji su vrištali da on ne igra u adekvatnoj starosnoj grupi. Krenule su lažne priče da je on rođen u Africi i da je godište lažirano. Tada je ona donela krštenicu u kojoj je pisalo da je Romelu zaista rođen 93. godine u Antverpenu.

Ima anegdota iz mlađih kategorija. Igrali smo protiv Nigerije U20, mi smo tada imali 15 godina. Bili su pet godina stariji od nas i bili su prejaki, ti momci su već bili odrasle osobe. Razmenili smo kopačke tada. Posle nekoliko godina zajedno smo bili u Interu, a Vest je tada bio isto godište kao ja.

Za Zvezdu je kriv moj otac Đorđe. Od malih nogu, kada sam imao 4-5 godina, vodio me je na svaku utakmicu košarkaša Zvezde na Malom Kalemegdanu. Tada sam se inficirao, i infekcija traje, a nešto i nisam želeo da se „lečim“. To je poseban osećaj pripadnosti jednom klubu, rekao bih i jednom pokretu, jer Zvezda je mnogo više od kluba.

Nisam napunio 40 godina, napunio sam drugi put 20!

Pita mene Rajko “Jel ti znaš protiv koga mi sutra igramo?” Ja kažem “Znam, protiv Francuza.” – “A jel ti znaš ko je Di Nalo?” – “Ne znam.” – “A jel znaš ko je Lakomb?” – “Ne znam.” – “Znaš ko je Obur?” – “Ne znam, ja njih ne znam, samo znam da ću sutra dati dva gola i da završim taj posao.“ Sutradan stadion pun, svira se himna i mislim da sam stajao 15 centimetara od zemlje. Nisam dodirivao zemlju, jedva sam čekao da utakmice počne. I u trećem minutu povedemo mojim golom, posle sam dao još jedan. Unesrećili smo ih ovde 5:1.

Mika Ričards: Ljudi su govorili o tome da Totenhem može osvojiti titulu. Roj Kin: Koji ljudi? Mika Ričards: Pa razni ljudi… Roj Kin: Da, ljudi koji nemaju pojma o fudbalu.

Kad umrem, želim da se ponovo rodim i da budem fudbaler. I da, želim da budem ponovo Dijego Armando Maradona. Ja sam igrač koji je doneo ljudima uživanje i to je dovoljno za mene!

Najiritantniji napadač protiv koga sam igrao je Filipo Inzagi. Nekad ga uopšte ne vidim na terenu. Ne znam ni gde igra… ali na kraju utakmice vidim njegovo ime među strelcima na semaforu.

Krenem na skok, zalet, odraz, dug let – sve okej. Zezam se s radnikom koji sređuje pesak i kažem: „Preskočiću celu jamu!“ On se smeje kao da hoće da kaže baš si dobar šaljivdžija. I ja onako ohrabren i uporan, pa potvrđujem nameru: „Vidimo se prekosutra.“ Takmičenje je počelo u šest uveče. Neki vetrić duva, meni pomaže jer mi je falila ta brzina koju tamnoputi atletičari imaju. Pomoć vetra je dozvoljena kad on duva do dva metra u sekundi. Nameštam se za prvi skok, krenem, zalet, odraz i letim, letim… Osetim da je to trajalo duže nego obično. Doskočio sam skoro na kraj jame, istrčim, a onaj čovek što sređuje pesak hvata se za glavu: „Vi ćete stvarno ovo da preskočite.“ Na američkom kontinentu daska za odraz je na metar od jame, a ovde, u Evropi, uglavnom je na dva metra. Otuda moj skok na kraj jame koja je osam metara. I šta se dešava? Objave rezultat u fitima, pa množi i deli, nešto se ne slaže. Vrteli su to par minuta tako i onda prebacili u metre – 8,45! Gledam i ne verujem, mora da su se zajebali! Ne smem da se radujem da ne bi onda rekli, vidi ovaj som pomislio da može toliko da skoči. Zadržim se još nekoliko dodatnih minuta, na semaforu i dalje 8,45. Ne smem da se radujem iz još jednog razloga. Ne znam koja je brzina vetra. I odem tamo, a konkurenti, koji su onako ljubomorni došli da sve prekontrolišu, vraćaju se pokunjeni. Tad mi je bilo jasno da je sve u redu sa skokom. Vetar je bio 1,7 m/s. E, kad sam video da je sve stvarno okej, podigao sam ruke.

Zbog čega ja Partizan volim? Ja Partizan ne volim mozgom, nisam nikad razmišljao racionalno, ali sam negde osetio tu atmosferu, to drugarstvo, to jedinstvo i mislim da su najveće titule koje su dolazile Partizanu, upravo dolazile iz zajedništva, iz te hemije koja je ludačka. Zato mi navijači kažemo da se Partizan jednostavno voli.

Mejveder je bio najbollji ikada u zarađivanju novca. Ali pogledajte njegove najbolje momente iz borbi a pogledajte moje. Ne možete se pretvarati da su isti.

Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog "Drim tima" 1992.

Ja sam mogao ovo što i Leo Mesi radi, samo što sam ja to mogao jednom mesečno, a on to radi svaki dan.

Sećam se, gostovali smo Groningenu, Ajaksov doktor nas je ujutru probudio, jer je ispred goreo autobus. Zgrabio sam svoj kofer i počeo da bežim u panici. U tom trenutku Zlatan me je zaustavio i hladno rekao: 'Gde si pošao, moraš da poneseš i moje torbe.'

Siniša Mihajlović je dao najbolju izjavu, za koju mu se divim: 'Ja Mihajlović selektor nikad ne bih pozvao Mihajlovića igrača'. A u ono vreme da ste Mihajloviću rekli da mora u 10 sati na spavanje, ne sme da se pije vino... 'Molim? Kome ti to?'

Sećam se da je Don King pokucao na vrata moje kuće oko 9 uveče. Prošlo je dve godine od kako sam se zadnji put borio. Don mi je rekao da mu trebam da se borim protiv nekoga koga mogu da pobedim. Kada sam ga pitao ko je to, odgovorio mi je 'Majk Tajson'. Rekao sam mu da ne mogu da pobedim Majk Tajsona. Don je rekao 'A kako bi bilo da ti za to dam 3.5 miliona dolara?' Na to sam odgovorio 'Gde je taj Majk Tajson?!

Sem Alardajs je u to vreme vodio ekipu Blekburna. Bila je utakmica protiv Mančester Junajteda, zagrevali smo se i vratili se u svlačionicu. Dok smo oblačili kostobrane Alardajs je ušao i zamolio nas da pričekamo, ‘Momci, stanite!’ rekao je. Spustio je projektor i prikazao nam montiran snimak scena iz filmova ‘Gladijator’ i ‘300’. Ukratko gledali smo ratnike sa mačevima kao motivaciju. Svi smo u svlačionici počeli da urlamo ‘Aaarghhh!!!’, bilo je nerealno... Nakon trideset minuta gubili smo 3:0, na kraju je bilo 7:1 za Mančester.

Ja sam kao klinac dobijao batine od ćaleta, da me je danas tukao tako verovatno bi ga uhapsili. Ali ja se tih batina danas sećam sa zadovoljstvom i nijednog delića sekunde ga ne osuđujem. E tako ti je bilo i s našim trenerima… Nije meni Obradović govorio: ‘Željko, molim te, hoćeš da odeš na skok?’ Nego: ‘Željko, teraj se u tri materine, vidi kolika si konjina, hoćeš da uradiš nešto?’ Ja sve te batine ne bih menjao ni za šta na svetu!

Zlatna lopta? Gomila novinara i ljudi koji glasaju za svoje dobre prijatelje.

Bila je to za mene dobra sezona, bio sam drugi strelac Bordoa, dao sam više od 10 golova. A onda me je iz Beograda pozvao Zoran Miladinović i rekao: 'Vraćaj se!' Jer, kada sam otišao, bili smo prvaci, a naredne sezone Partizan je jedva opstao.Vratio sam se, istina je i da sam zbog Partizana zanemario karijeru, ali ne kajem se, i danas bih u toj situaciji isto postupio.

Ušao sam u svlačionicu kako bih objasnio taktiku ali kada sam video da ispred mene stoje Ronaldo, Ronaldinjo, Kaka, Adrijano, Roberto Karlos i Kafu samo sam im rekao: 'Izađite, igrajte i budite ono što jeste, a ja ću vas obavestiti ako bude nekih promena.'

Nažalost, nisam imao čast da se van terena susretnem sa Vidićem. Igrali smo 2011. u Ligi šampiona, pobedili smo ih i izbacili, zbog čega se nisam usudio da razgovaram sa njim. Bojao sam se da mi ne otkine glavu.

Mančester Junajted zauzima posebno mesto u mom srcu. Ali gledati Junajted kako sada igra je kao kada star čovek vodi ljubav. Trudi se koliko god može ali na kraju svi ostanu razočarani...

Godine 1971. Jugoplastika je osvojila svoj prvi naslov prvaka nakon čega je pola Splita izašlo na Rivu. Bilo je to nešto najveće nakon dočeka Đurđice Bjedov po osvajanju olimpijskog zlata 1968. i početak običaja da se dočekuju splitski šampioni iz raznih sportova.

Erik Hag mi je jednom prilikom prigovorio za frizuru. Rekao sam mu da se pobrine za svoju. Nakon toga sam dve utakmice proveo na klupi.

Čelsi je imao to pre nego što sam ja došao u klub, zvali su Totenhemov stadion "Tri boda Lejn", jer gotovo uvek bismo išli tamo i pobeđivali.

Mogao sam da osetim kako mi nestaje boja sa lica. Nakon što sam prošao kroz veoma dug, uski tunel pokušavao sam da u glavi procesuiram scenu koja nije bila nalik bilo čemu što sam ranije video. Dobro došli na Marakanu u Beogradu. Vau. Čak i sada, posle više od 30 godina, kada razmišljam o tome osetim intenzitet zastrašujuće atmosfere. Vrlo malo mesta koja sam posetio u karijeri bilo je blizu da se izjednači sa žestinom Zvezdinog stadiona, to je bilo nešto drugo.

Kada je moj otac pao prvi put... počeo sam da se smejem... bio sam kao... 'Tata, prestani da se foliraš! Tata, prestani da se foliraš!' Kada je pao drugi put... bio sam ljut... 'Tata prestani da se foliraš! Zašto se foliraš tata!?' A realnost me je pogodila nakon što je pao još dva, tri, četiri puta... bio sam... 'Otac se ne folira...' I to je bio prvi put u životu da sam shvatio da je moj otac samo čovek.

Ja sam jedna od omiljenih Totijevih žrtvi. Neke od golova koje je postigao protiv mene bilo je pravo zadovoljstvo primiti. Bili su toliko lepi da bih uništio prava remek dela da sam uspeo da ih odbranim.

Menadžer sa kojim sam najviše voleo da sarađujem je Murinjo. On vas gleda u oči i vrlo je otvoren. Nekad bi me pitao 'Kako si?', ja bih mu odgovorio 'Dobro sam." a onda bi on rekao 'Stvarno? Jer na prošloj utakmici si bio sranje...'

Pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je, pošto sam tada bio u inostranstvu, da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema. Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka Zečevića. Njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to. Pitali su me prijatelji i rodbina: 'Ješo, zašto, zašto si to uradio?' Zato! Zato što sve što sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana.

Gde god da odete, postoje tri ikone za koje svi znaju: Isus Hrist, Pele i Koka-Kola.

Imao sam operaciju srca i rak jednjaka. Bio sam praktično mrtav. Nazvao sam Romana i rekao mu da više ne mogu da obavljam funkciju skauta u klubu. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekao na to: 'Pite potpisaćemo novi ugovor na 10 ili 20 godina'. Blizu si smrti, a neko ti nudi takav ugovor. Kad čuješ tako nešto, dobiješ snagu. Za vreme oporavka dao mi je svoj brod i hotel. Mogu slobodno da kažem da mi je spasao život.

Ovako, jednom sam pogodio 12 slobodnih bacanja zaredom, što baš i nije bila moja specijalnost, pa sam rekao treneru: "Od danas me zovite O’Nilović". To mi je omiljeni nadimak zbog toga što nikad nisam čuo za nekoga čije se prezime završava na „ić“, a da nije dobar šuter. Svi koji su u NBA došli iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore ili Bosne i Hercegovine dobri su šuteri, a većini se prezime završava na "ić". A Dražen je bio prvi koga sam primetio. Tek sam došao u NBA svet i nisam bio neki šuter, a on je trpao kao lud u dresu Netsa. Jednom je ubacio 52 sa takvom neviđenom lakoćom. Zbog toga sam ga voleo!

Na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, u susretu protiv Holandije, u 75. minutu utakmice zamenio sam Kežmana. On se tad pogubio i prepao da će izgubiti mesto u startnoj postavi, da ću ja imati prednost u odnosu na njega, pa je dva dana pred meč sa Argentinom, za večerom pred svim igračima, počeo da me provocira. Pričao je neke stvari koje nisam mogao da razumem, u smislu da ja kvarim atmosferu. Stvarno je prešao granicu. U jednom momentu sam mu rekao da prestane, ali nije stao. Nakon toga sam mu rekao da izađe napolje, da rešimo to kao pravi muškarci. Nisam imao drugog izbora, jer je baš preterao. Rekao je da nema problema. Čekao sam ga ispred hotela, ali 'veliki mangup' Kežman nije smeo da izađe.

Neke od najtežih utakmica bile su mi tokom nedelje, protiv saigrača iz Junajteda, na treningu, ne one u subotu.

Sećam se Krejga Belamija, igrao sam protiv njega, imao sam svega 16 godina. Bio je Liga kup, igrali smo na strani protiv Sitija, bio je užasan prema meni ceo meč. Ipak, posle utakmice želeo sam njegov dres. 'Mogu li da dobijem tvoj dres?' Dao mi ga je, ja sam njemu dao svoj, krenuo sam da idem, a kada sam se okrenuo on je čistio kopačke sa mojim dresom.

Hodao sam prema tribinama i seo za jednim stolom. Tu su bile neke kraljevske stolice, tipa 20 njih. Sledeće što vidim 22.000 Korejaca stoji i počinju da tapšu. Bilo je to glasno tapšanje kao da navijaju i ja pomišljam da je zbog mene. Pa onda mahnem i neko mi kaže "ne, to je za njega" i pokazuje na Kima. Ja pitam "ko je taj tip?" i oni mi objasne da je to njihov lider, na šta sam opet pitao "lider čega"? Seli smo i pričali sve vreme o košarci. Utakmica se završava i on kaže da bi voleli da dođem opet, jer uživaju u mom društvu. "Hajdemo na večeru, idemo i na karaoke da pijemo votku i sa nekim devojkama". Sećam se da večeramo, pijani kao guzice, on počinje da peva karaoke, a ja nemam pojma o čemu jebeno priča. Svi počinju da tapšu a onda izlazi neka 18-godišnja ženska grupica, lepe su, ali sviraju samo jednu pesmu. Samo jednu jebenu pesmu, neka tema iz Dalasa.

Bio je dobar, ali je imao te momente… Na primer, kada pobedimo 5:0, a on ne postigne gol, u besu počne da baca kopačke.

Moj otac je veliki Juventusov navijač. To mi je mnogo olakšalo odluku.

Jednom na treningu Pep Gvardiola je uzeo da izvede penal i rekao mi je 'Možeš da tražiš šta god poželiš ako odbraniš.' Rekao sam: 'Mogu li da budem u prvoj postavi za vikend?' On se nasmejao, a ja sam odbranio penal. Nažalost nisam počeo utakmicu.

Ja dobijem loptu u ćošku, a ovi moji se već raduju!

Ja danas nikada ne bih mogao da budem trener. Zamisli vodim ekipu, oni mi dođu tetovirani, namršteni, puni zlata, besnih automobila, i ja treba da mu pričam da on treba da igra za reprezentaciju, a njemu plata 200.000 - 300.000 evra nedeljno. Ja bih noćne more imao, jer sam rastao i školovao se i vaspitavao u nekim drugim vremenima. Vidite, svi tetovirani. Tetovirao se Bekam, i svi krenu. Videla žaba da se konji potkivaju, pa i oni digli nogu.

Plate su stalno kasnile. Jednom je Dule rekao: 'Sponzori su nam uplatili novac. Ko nije dobio platu?' Ja sam prvi podigao ruku, a on je odgovorio: 'Znači sad razumeš srpski?

Na treninzima sam izvodio trikove sa loptom koje je retko koji fudbaler mogao da uradi. Jednom sam pokazivao svoje umeće Skolsu. Kad sam završio, uzeo je loptu i pokazao mi drvo koje je bilo na 50 metara razdaljine od mesta na kom smo stajali. Rekao mi je da će ga pogoditi iz prvog pokušaja. Šutnuo je i pogodio. A onda je mene pitao da uradim isto. Šutirao sam sigurno desetak puta, ali nijednom nisam uspeo da budem tako precizan. On se nasmejao i otišao.

Muhamed Ali mi je čak rekao u ringu: 'Ne možeš da me pobediš, ja sam tvoj Gospod!'. Samo sam mu rekao: 'Gospode, večeras si na pogrešnom mestu.'

Ponekad smo partijali zajedno. Moja supruga bi ostala kod kuće, Uvek sam joj govorio da idem da igram poker. Jedne noći telefon mi je zavibrirao. Mislim da je bilo četiri sata ujuturu. Video sam da me Ronaldinjo zove. Supruga se probudila 'Šta nije u redu, javi se'. Ali ja nisam hteo da se javim jer sam znao da je negde napolju, verovatno pijan na nekoj žurci. Nastavio je da zove. Utišao sam zvuk kako se ne bi čuo njegov glasan govor. 'Gde si', vikao je u slušalicu, čuo sam glasnu muziku u pozadini. Odgovorio sam da sam u krevetu, 'Dođi ovamo. Reci ženi da ideš na poker'. Моја žena ga je ipak čula i shvatila da sam svaki put kada sam joj rekao da sam na pokeru, zapravo bio u noćnom provodu.

Berluskoni me je pozvao i pitao za savet oko potpisivanja Ronalda. Rekao sam mu da to ne radi jer samo ide na žurke i jedino o ženama razmišlja. Rekao mi je 'U redu, hvala Fabio.' Sledećeg dana video sam naslov 'Ronaldo u Milanu'