Hernan Krespo rođen je 5. jula 1975. godine u argentinskom gradu Florida. Već kao mlad fudbaler pokazivao je dar za golove. Karijeru je započeo u River Plati, gde je osvojio najznačajniju klupsku titulu, Kopa Libertadores, pre nego što je 1996. godine potpisao za Parmu u Seriji A. U Parmi je osvojio UEFA Kup 1999. godine i bio jedan od najvažnijih igrača tima, ostavivši dubok trag svojim golovima i predanošću. Tokom sezone 1999/2000, Krespo je bio vodeći strelac Parmine ekipe sa 22 gola u Seriji A i ukupno 26 u svim takmičenjima, te je bio jedan od najboljih napadača italijanskog fudbala u tom periodu. Sezona 1999/2000 bila je uzbudljiva za Parmu. Jedan od najdramatičnijih trenutaka dogodio se 9. januara 2000. godine na stadionu „Enio Tardini“ u Parmi. Tada je domaćin dočekao Juventus u meču 16. kola Serije A.
Krespo je postigao prelep gol
Juventus je poveo iz jedanaesterca već u početnim minutima susreta. Precizan je bio Alesandro Del Piero iz penala, donoseći vođstvo gostima. Kako je vreme prolazilo, Parma se borila hrabro, ali je tim bio znatno oslabljen. Ostao je sa devet igrača protiv jedanaestorice Juventusa, što je dodatno otežalo situaciju na terenu. Ali prava drama dogodila se na samom kraju meča. Lopta je stigla do Krespa gotovo niotkuda, u trenutku kada je delovalo da Parma više nema snage. Bio je već 92. minut, noge teške, tribine napete do pucanja. Pas je došao po zemlji, između linija Juventusa, i Krespo ga je primio onako kako to rade samo vrhunski napadači, meko, prirodno, kao da je lopta deo njega. U tom deliću sekunde, podigao je glavu i video ispred sebe legendarnog Ćira Feraru, iskusnog komandanta Juventove odbrane.
Jedan kratak dribling u jednu, pa nagli pokret u drugu stranu, dovoljno da Ferara izgubi balans. Bio je to onaj trenutak kada vreme na stadionu kao da staje. Krespo je otvorio telo, namestio se na jaču nogu i bez panike, gotovo hladnokrvno, poslao loptu nisko i precizno ka suprotnom uglu. Edvin van der Sar je dao sve od sebe ali je šut bio van domašaja čak i za golmana takvog kalibra.
Sekunda tišine… pa eksplozija
Stadion „Enio Tardini“ eruptirao je kao vulkan. Ljudi su skakali jedni drugima u zagrljaj, šalovi su leteli u vazduh, a urlik sa tribina prekrio je sve, čak i zvuk sudijskog zvižduka. Komentator je gotovo vrištao od uzbuđenja: „Krespooooo! Gol! Gol incredibile! Gol definitivo!“ A sam Krespo nije slavio kao zvezda, već kao dete koje je ostvarilo san. Raširio je ruke u onom kultnom dresu i potrčao prema tribini. Na njegovom licu nije bilo bahatosti, samo emocija: ponos, olakšanje, ljubav prema klubu, publici i fudbalu.
Bio je to gol koji nije doneo trofej. Ali je doneo nešto možda i veće, večnost u sećanjima navijača. Krespo je kasnije postao jedan od najboljih argentinskih napadača svoje generacije, a njegova forma u Parmi ostavila je neizbrisiv trag, ne samo brojkama, već i srcima onih koji vole fudbal pun emocija i nezaboravnih trenutaka.