„Istina je, istina je! Grčka je evropski šampion! San se ostvario! Čak i najoptimističniji Grk nije mogao da veruje da će se ovo desiti!“ – govorio je iz sveg glasa komentator grčke državne televizije na kraju prenosa finala Evropskog prvenstva u fudbalu 2004. godine između Portugala i Grčke. A onda su se te nedeljne julske večeri 2004. godine, nepregledne kolone navijača slile na ulice grčkih gradova da proslave pobedu fudbalske reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Portugalu. Navijači su nosili zastave, trubili sirenama automobila, pevali i skandirali i na taj način proslavili trijumf od 1 : 0 nad domaćinom Portugalom. Ljudi na grčkim ulicama bili su u ekstazi, jer to je bio prvi trofej njihove fudbalske reprezentacije i verovatno najveći sportski uspeh Grčke. Procenjuje se da je na ulicama ubrzo posle meča bilo nekoliko miliona ljudi. Oni koji se sećaju tvrde da se radilo o najmasovnijem izlasku Grka na ulice od drugog svetskog rata.
Početak grčkog puta do evropskog trona nije bio lak, kada je bilo izvesno da se Grci neće plasirati na Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji, počeli su da razmišljaju o Evropskom prvenstvu u Portugalu 2004. godine. Za predvodnika Grčke na putu ka Portugalu izabran je Oto Rehagel, koji će Grcima doneti preko potrebnu disciplinu i usaditi im “nemački mentalitet”. Kvalifikacije nisu krenule baš najbolje za Grke, na startu Španija je glatko dobila Grčku u Atini sa 2 : 0 a potom je usledio i poraz istim rezultatom u Kijevu od Ukrajine. Mimo svih navika, običaja i tradicije, malo ko je tražio smenu selektora (samo su pojedini tabloidi pisali o tada 62-godišnjem „starcu koji je došao da uzme pare pred penziju“) a zavidni stepen strpljivosti prvi put je nagrađen na kraju tih istih kvalifikacija koje je Grčka završila na prvom mestu u grupi, vrativši Špancima milo za drago i pobedivši ih u Valensiji sa 1 : 0.
U grupi A na Evropskom prvenstvu, bio je domaćin Portugal, Španija, Rusija i Grčka. Portugalci su goste dočekali sa puno ambicija, selektor Felipe Skolari imao je odličan tim: Kouto, Figo, Rui Košta, Ronaldo, Koštinja, Karvaljo… Njihove komšije Španci su delovali prilično ozbiljno a tamošnji mediji stvarali su nadu da bi španski tim mogao do titule prvaka Evrope u komšiluku. 
Rusi i Grci smatrani su apsolutnim autsajderima grupe, često pominjana “renesansa ruskog fudbala” nije davala nikakve rezultate a najveći aduti Grka bili su (pored selektora Rehagela) povremeni prvotimci ili “ljute rezerve” nekoliko solidnih evropskih klubova, Karagunis, Haristeas, Delas, uz igrače grčkih klubova Zagorakisa, Basinasa, Nikopolidisa, Kacuranisa, Janakopulosa.
Prvenstvo je počelo senzacijom, Rehagelov tim, defanzivan, dekadentan i ljubiteljima lepršavog fudbala neprihvatljiv i stran, pobedio je Portugalce na otvaranju sa 2 : 1 a onda je četiri dana kasnije “otkinuo” bod Špancima i u poslednje kolo ušao kao skoro siguran učesnik druge runde. Rusi su bez izgleda da se plasiraju u drugi krug odigrali rasterećeno u poslednjem kolu i pobedili Grke sa 2 : 1. Kada su Rusi poveli u tom meču sa 2 : 0 činilo se da je Rehagelov hit završio nastup na prvenstvu, ali je Vrizas postigao gol spasa za “Helene”, koji su zbog više postignutih golova prošli ispred Španije u četvrtfinale.
Francuzi (tadašnji aktuelni šampioni Evrope) su u četvrtfinalnom meču protiv Grka napadali sve vreme, ali je posle jedne kontre, Haristeas glavom savladao Barteza i na taj način odveo Grčku u polufinale.
U polufinalu ista priča, Česi su napadali protiv Grka sve vreme. Promašili su svašta na meču a onda ih je Delas u 105. minutu kaznio za promašaje, kada je posle kornera savladao Petera Čeha i tako odveo Grke u finale.
U finalu Eura sastali su se stari znanci sa otvaranja prvenstva, Portugal i Grčka. I opet ista priča, Grcima niko ne daje šansu, ali se oni ne obaziru na to. Tokom celog meča Portugal je imao inicijativu i daleko veći posed lopte. Međutim, grčki tim je u fazi odbrane igrao fenomenalno. Domaćinu turnira Grci nisu dozvolili da napravi niti jednu pravu priliku u prvih 55 minuta a onda akcija koja je već viđena na prvenstvu. Centaršut Angelosa Basinasa iz kornera sa desne strane, fantastičan skok njegovog imenjaka Haristeasa i slavlje za gotovo dvadeset hiljada grčkih navijača na tribinama lisabonskog stadiona.
Posle primljenog gola, Portugalci su izvršili dodatni pritisak. U nekoliko navrata Kristijano Ronaldo i Figo dolazili su u situacije iz kojih su mogli da ugroze Nikopolidisa, a Nunjo Gomeš je pred kraj meča imao odličnu šansu, ali Grci su sve izdržali, uspeli su da se odbrane do kraja meča i da na taj način dođu do senzacionalne titule šampiona Evrope. „Grci su večeras ispisali fudbalsku istoriju. Ovo je senzacija i sasvim neobično dostignuće kako za grčki tako i za evropski fudbal.” – bile su prve reči Oto Rehagela posle finalnog meča.
Grčka je bila u transu posle tog meča a nekoliko dana kasnije usledio je neverovan doček grčkih fudbalera u Atini, kome je prisustvovalo preko 300000 ljudi. Koliko je Grčka tih dana bila u transu, možda najbolje se vidi iz novinskog teksta jednog od najpopularnijih grčkih štampanih medija: “U savremenom olimpskom mitu bogova je jedanaest, a „Nemac je lud“: naterao je Grke da poveruju da mogu uspeti. Sada cela planeta govori o nama, ponavljaju – a stručnjaci objašnjavaju da je ovoj „maloj zemlji sa velikim egom“ bila potrebna satisfakcija – i masovni delirijum.”
Ostaje dugo da se pamti i da se prepričava jedno od najvećih iznenađenja u istoriji sporta, koje su priredili grčki fudbaleri na Evropskom prvenstvu u Portugalu 2004. godine.