Olimpija iz Milana, koja je tokom godina bila poznata i po „sponzorskim imenima“ (Stefanel, Armani, Filips…), svakako je najtrofejniji italijanski košarkaški klub. Ipak, taj tim je imao veliku krizu od kraja osamdesetih godina prošlog veka, pa do početka druge decenije ovog veka, u kojima je često beležio rezultate koji su daleko od renomea ovog kluba. Ali i u tim neuspešnim sezonama, jedna sezona je za ovaj tim bila itekako uspešna i nje se navijači ovog tima vrlo rado sećaju.
U plej-of italijanskog prvenstva 1996. godine Olimpija, koja je tada nosila ime Stefanel i koju je sa klupe predvodio Bogdan Tanjević, ušla je kao petoplasirani tim regularnog dela „Palakanestra“. Nije bilo puno onih koji su u tom trenutku verovali da tim iz Milana može da igra zapaženiju ulogu, ali pošto su u četvrtfinalu posle dva susreta izbacili Vareze, a potom u polufinalu posle četiri duela i prvoplasirani tim regularnog dela sezone Virtus iz Bolonje, igrači Stefanela došli su u poziciju da se bore za šampionsku titulu. Protivnik u finalu bio im je još jedan bolonjski tim, tih godina veoma jak tim Fortituda (tada poznat po “sponzorskom” imenu Timsistem).
Bolonjezi su slavili u prvom duelu, da bi Olimpija uzvratila u drugom meču, a onda je na red došao treći duel u Bolonji, za koji su mnogi smatrali da će biti odlučujući u borbi za šampionsku titulu. Bio je to neizvestan duel u prepunoj dvorani u Bolonji, pa je pitanje pobednika odlučeno u samoj završnici susreta. Na oko 10 sekundi pre kraja rezultat je bio 68:68, a gosti iz Milana su imali napad. Odgovornost da reši utakmicu preuzeo je jedan od najboljih igrača gostiju Dejan Bodiroga, koji je i na insistiranje trenera Tanjevića trebalo da posle igre 1 na 1 sa istekom vremena uputi poslednji šut u regularnom delu susreta.
Pošto je prihvatio loptu na oko 10 metara od koša protivnika, saigrači su „očistili“ stranu Bodorigi, koji je prvo sačekao da još malo vremena istekne, da bi potom na nešto više od 5 sekundi pre poslednjeg zvuka sirene krenuo u realizaciju napada. Krenuo je „Beli Medžik“ (nadimak koji je tih godina u Italiji krasio Bodirogu) u prodor sa desne strane, da bi se potom naglo zaustavio na oko 4 metra od koša protivnika i potom gracioznim skok šutom sa poludistance „pocepao“ mrežicu koša i doneo svom timu pobedu, pošto u preostalih par sekundi domaćini nisu uspeli ni da upute šut ka košu.
Gostujući igrači su odmah potrčali u zagrljaj Bodirogi, sa kojim su zajedno na parketu proslavili važan trijumf i sve to dok su sa tribina bili „zasuti“ raznim predmetima. I dok su pojedini igrači Milana vrlo brzo otišli sa terena, želeći na taj način da izbegnu neki zalutali predmet sa tribina, Dejan Bodiroga nije „bežao“, već je u zagrljaju sa saigračem Rolandom Blekmenom (koji takođe nije imao nameru da „beži“ sa parketa) proslavio ispostaviće se ključan trijumf Stefanela na putu ka šampionskoj tituli.
Igrači Stefanala dobili su i četvrti meč finala i tako sa 3-1 u seriji osvojili šampionsku titulu, ali je po mnogima ključan detalj u osvajanju titule Milaneza posle 7 godina bio koš Dejana Bodiroge u Bolonji, u poslednjim trenucima trećeg meča finala. Kako je izgledao pogodak u njegovom stilu, kojim je Dejan Bodiroga odlučio treći meč finala košarkaškog prvenstva Italije 1996. godine, ali i kojim je po mnogim procenama prelomio celu tu finalnu seriju, možete se podsetiti na snimku koji je pred vama.