Boksovao je u eri kada je na prostoru od Vardara do Triglava plemenita veština u medijima imala tretman kao danas tenis, a on je uživao popularnost kao Novak Đoković. Spušteni gard i fanatična borbenost bili su njegov zaštitni znak tokom čitave karijere, pa je zato svaki njegov meč bio spektakl.
Banjalučanin rođen u Beogradu, detinjstvo je proveo u Tuzli. Svirao je klavir i flautu, završio srednju muzičku školu, međutim životni put ga je vrlo brzo odveo u ring. Boks je zavoleo zbog starije braće, koja su već trenirala taj sport i želeo je samo da bude kao oni. 
Klupsku karijeru je počeo u Slobodi iz Tuzle, a u Banja Luku čelična pesnica ga je dovela 1967. godine, kada je imao 16 leta. Zakucao je na vrata bokserskog kluba Slavija i tu ostao do kraja takmičarske karijere. Tokom svoje amaterske karijere, osvojio je devet titula prvaka BiH, četiri titule prvaka Jugoslavije i veliki broj revijalnih titula. Na Evropskom amaterskom prvenstvu 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu prvaka Evrope u lako-velter kategoriji. Nažalost, ubrzo posle osvajanja titule razboleo se od hepatitisa. Međutim, nije odustao, odlučio je da se i dalje bori. Bio je i učesnik Olimpijskih igara 1976. godine u Montrealu, kao i tri puta amaterski bokserski prvak Balkana. U amaterskoj karijeri je 355 puta ulazio među konopce i zabeležio 272 trijumfa.
Marijan Beneš u profesionalce prelazi 1977. godine i vrlo brzo stiže u sam vrh „Starog kontinenta“. Godine 1979. sportska dvorana “Borik“ u Banjaluci bila je krcata, svi su došli da bodre Marijana u pokušaju da postane profesionalni šampion Evrope. Protivnik mu je bio Francuz Žilber Koen. Četvrta runda, Francuz neoprezno otvara gard, a Beneš ga serijom sjanih udaraca baca na pod, postaje profesionalni prvak Evrope u svojoj Banjaluci i dovodi pet hiljada ljudi u hali “Borik” u delirijum.
Titulu profesionalnog prvaka Evrope je odbranio četiri puta. Izgubio je titulu, porazom na poene 1980. godine u Danskoj od Ajuba Kalua. Profi karijeru je završio sa 32 pobede (21 meč nokautom), 6 poraza (tri nokautom) i jedan meč je boksovao nerešeno.
Pošto je boksovao za publiku, otvoreno, bez opreza da ne primi udarac, već sa jedinom željom da nokautira protivnika, počele su i da stižu posledice. Preležao je hepatitis i nastavio da boksuje. Lomio je kosti 26 puta i nastavio da boksuje. Portorikanac Sandi Tores mu je 1979. godine zabio palac u oko, ali Marijan Beneš je posle tri operacije, nastavio da boksuje. 
Četiri godine kasnije, lekari koji su ga savetovali da okači rukavice o klin, morali su da mu izvade oko i da mu stave veštačko. Nije više mogao da boksuje, a hteo je. Bio je i ostao “ikona” Banja Luke, uradio je za svoj grad mnogo. Dovezao je prvi BMW u Banjaluku, prošetao prve kaubojke, a posle pobede protiv Koena njegovi Banjalučani su ga na rukama nosili gradom. Za njega je legendarni sportski televizijski komentator Dragan Nikitović svojevremeno napisao: „On je najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u svoj udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa nije moglo da ga zaustavi ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, ni kada je počeo strmoglavo da pada.“
Po mnogima Marijan Beneš je uz Mate Parlova najbolji bokser svih vremena na ovim prostorima, a njegova sportska popularnost u zemljama bivše Jugoslavije i danas ne prestaje. Mnogi će reći da je bio preteča Rokija, da je bio kockar u ringu, da je imao veće srce nego bilo koji drugi bokser. Čovek zbog koga je cela Jugoslavija znala da bude budna cele noći čekajući i gledajući njegove mečeve, jedinstven i neponovljiv, Marijan Beneš.