Uvek odmeren, povučen, malo pričljiv. Krasila ga je borba do poslednjeg atoma snage. Uprkos teškoj nesreći 1995. godine u Adelaidu, Australija, uspeo je da se oporavi neverovatnom brzinom, i da 1998. i 1999. godine osvoji titule šampiona sveta. Podvig koji je među ljubiteljima formule 1 bio vredan divljenja.
Finski vozač rođen je u Vanti septembra 1968. godine. Hakinen je prve korake napravio u kartingu sa svega 5 godina. Iako je na premijeri izazvao incident, iz kog je izašao nepovređen, njegovo opredeljenje je i dalje bilo da život posveti automobilskom sportu. 
Profesionalnu karijeru je počeo u britanskoj formuli 3, gde je osvojio titulu 1990. godine zabeleživši u toj sezoni 10 pobeda i 11 pol pozicija u 17 trka a već sledeće godine prešao je u formulu 1, u tim Lotus. Debi u najbržem karavanu imao je na američkom gran priju u Finiksu, trku je završio na 13. mestu. Prve poene je osvojio već u svojoj trećoj trci a najbolji plasma u šampionatu vozeći za Lotus imao je sledeće godine kada je sezonu završio na osmom mestu.
Napustio je takmičenje 1993. godine da bi bio test vozač za Meklaren i za svoj trud je nagrađen time što mu je ustupljeno upražnjeno mesto, kada je Majkl Andreti napustio formulu 1 pre kraja sezone. Prelazak Ajrton Sene u Vilijams sledeće godine, ostavio je Hakinena na mestu prvog vozača tima. Prvi podijum (3. mesto) ostvario je 1. maja 1994. godine na stazi Imola u San Marinu. Nije se radovao sjajnom rezultatu, oči su mu bile pune suza i tuge. Verovatno najtragičnijeg dana u svetu Formule 1, nekoliko krugova po početku trke, poginuo je Brazilski automobilista Ajrton Sena, za mnoge najveća ikona Formule 1. Definitivno dan koji će Mika Hakinen, ali i svi ljubitelji formule 1 zauvek pamtiti. Hakinen je 1995. godine doživeo težak udes tokom treninga u Australiji. Povrede glave, posle udesa pri brzini od 257 km/h, bile su toliko teške, da je Finac u jednom momentu bio proglašen mrtvim od strane doktora u bolnici u Adelaidu. Ipak, posle čudesnog oporavka, Hakinen se vratio u kokpit samo tri meseca kasnije. Tih godina slabi bolidi Meklarena uticali su da Hakinen svoju prvu pobedu u formuli 1 ostvari tek 1997. godine na poslednjoj trci sezone u Herezu u Španiji.
1998. godina je bila za Hakinena najbolja sezona u njegovoj karijeru, pošto je pobedio osam puta i bio bolji od Mihaela Šumahera, čime je osvojio svoju prvu titulu na poslednjoj trci u Suzuki. Dvanaest meseci kasnije, ponovio je uspeh, savladavši ovaj put drugog Ferarijevog vozača Edi Irvajna, opet na Velikoj Nagradi Japana. Hakinen je 2000. godine zbog učestalih kvarova, propustio priliku da ozbiljno konkuriše Šumaheru. Rođenje sina Huga promenilo je stav “Letećeg Finca”, pa je rešio da se penzioniše posle Gran Prija u Monaku. Šef tima Ron Denis uspeo je da ga ubedi da ostane do kraja godine, kada je i ostvario svoju poslednju pobedu u karijeri na Velikoj Nagradi SAD, kada je savršenom strategijom pobedio Šumahera, koji je Finca smatrao jedinim rivalom vrednim poštovanja. Iz formule 1 otišao je kao dvostruki šampion sveta (1998, 1999) i kao vicešampion iz 2000. godine. U 11 sezona nastupao je za samo dva tima, Lotus i Meklaren. Učestvovao je na 165 trka, zabeležio 20 pobeda, 26 pol pozicija, 51 podijum, 25 najbržih krugova.
Penzionisanjem iz F1, Hakinen se komletno povukao iz trkačkih takmičenja, sve dok ga Mercedes nije pozvao da učestvuje u DTM šampionatu 2005. godine. Ponuda je bila suviše dobra da bi bila odbijena, pa se Hakinen vratio. Pobedom u svojoj trećoj trci pokazao je svima da stari majstor nije izgubio ništa na brzini, pa su usledile još dve pobede do kraja godine. 2007. godine Hakinen se definitivno povukao iz auto moto sporta. Bio je vrlo tih van staze, ostavljao je uvek utisak dobrog momka iz komšiluka. Sa druge strane na stazi je bio sušta suprotnosti, uvek spreman na maksimalan rizik i da “ide do kraja”, čime je uvek oduševljavao sve ljubitelje auto moto sporta, legendarni Mika Hakinen.