Postoje prelazni rokovi koji se pamte po milionima, zvučnim imenima i velikim očekivanjima. A postoje i oni koji se pamte upravo zato što novca gotovo da nije bilo. Jedan takav napravio je Partizan u leto 2010. godine. Tada se dogodila Partizanova transfer bajka. U vremenu kada danas deluje gotovo nezamislivo da se jedan klub pripremi za Ligu šampiona bez velikih ulaganja, crno-beli su u transfere uložili svega oko 330.000 evra. Za Stefana Savića plaćeno je 300.000, a Radiša Ilić stigao je iz Borca za još 30.000 evra. Sve ostalo bilo je uglavnom pitanje slobodnih transfera, pozajmica, povratka igrača i, što je možda najvažnije, poverenja u ekipu koju su već imali.
Preko Brisela u Ligu šampiona
I upravo je u tome bila posebnost tog Partizana. Nije se sve stvaralo preko noći. Ekipa Aleksandra Stanojevića imala je kontinuitet i iskustvo igranja evropskih utakmica. Sezonu ranije Partizan je igrao kvalifikacije za Ligu šampiona i, nakon eliminacije od APOEL-a, nastavio evropski put u Ligi Evrope. Dakle, igrači su već znali šta znači igrati utakmice u kojima jedna greška može da odluči celu sezonu. U leto 2010. godine nisu stigla velika fudbalska imena za ogromne iznose. Stigli su Ivica Iliev, Stefan Babović i Džozef Kizito bez obeštećenja, dok su pojedini igrači dovedeni na pozajmicu. Tu su bili i Vladimir Stojković, Milan Smiljanić, Princ Tagoe i drugi. Posebno je zanimljivo što je Stefan Savić, tada devetnaestogodišnjak iz BSK Borče, plaćen svega 300.000 evra. Nekoliko godina kasnije njegovo ime biće poznato širom Evrope, ali tada je bio tek mladi štoper koji je trebalo da se izbori za mesto u timu.
A onda je počelo ono zbog čega se taj prelazni rok danas i pamti. Partizan je kvalifikacije otvorio protiv jermenskog Pjunika i prošao dalje ukupnim rezultatom 4:1. Zatim je došao Helsinki, a crno-beli su i tu bili ubedljivi, ukupno 5:1. Poslednja prepreka bio je Anderleht. Prva utakmica u Beogradu završena je 2:2, a revanš u Briselu doneo je jednu od onih evropskih večeri koje navijači pamte decenijama. Partizan je ponovo odigrao 2:2, a posle produžetaka usledili su penali. Crno-beli su slavili 3:2 i izborili plasman u grupnu fazu Lige šampiona. Junak tog dvomeča bio je Kleo. Brazilac je postigao oba Partizanova gola u Briselu i praktično otvorio vrata elitnog evropskog takmičenja. UEFA je nakon utakmice posebno istakla njegov doprinos velikom uspehu.
Partizanova transfer bajka deluje neverovatno
Tako je Partizan, bez skupih transfera i bez milionskih ulaganja, stigao tamo gde danas mnogi klubovi pokušavaju da dođu ogromnim budžetima. U grupnoj fazi čekali su Šahtjor, Arsenal i Braga. Rezultati nisu bili idealni, ali je Partizan ponovo bio deo evropske elite. Posebno se pamti utakmica protiv Arsenala u Beogradu, kao i poslednje gostovanje u Londonu pred gotovo 60.000 gledalaca. Ipak, možda je najlepša priča tog prelaznog roka upravo ono što se danas lako zaboravlja. Nije stvar bila samo u tome što je Partizan potrošio 330.000 evra. Stvar je u tome što je taj novac uložen u samo dvojicu igrača, dok je ostatak ekipe već imao svoj identitet. Ivica Iliev se vratio kao iskusan igrač, Stefan Babović je stigao bez obeštećenja, a u timu su bili Saša Ilić, Mladen Krstajić, Radosav Petrović, Nemanja Tomić, Kleo i drugi igrači koji su činili prepoznatljivu celinu.
Danas, kada se za ulazak u Ligu šampiona često govori kroz prizmu višemilionskih transfera, plata i velikih budžeta, taj Partizan deluje kao fudbal iz nekog drugog vremena. Njegov prelazni rok nije bio spektakularan po potrošenom novcu. Bio je spektakularan po tome šta je od tog malog ulaganja napravljeno. Zato će mnogi reći danas da je to bila prava Partizanova transfer bajka.