„Proveo sam deset godina u inostranstvu i bilo je vreme da se vratim kući. Želim da se odužim svom klubu i da navijači budu srećni. Drago mi je što sam se vratio.“ – izjavio je krajem avgusta 2009. godine Andrej Ševčenko na potpisivanju dvogodišnjeg ugovora sa Dinamom iz Kijeva, klubom u kome je ponikao. A navijači su bili više nego srećni, bili su u transu. Ševa se vratio! “Kralj Kijeva” ponovo će nositi plavo-beli dres i terorisati golmane širom Ukrajine, kao što je to radio u periodu od 1994. do 1999. godine pre nego što je za 25 miliona evra otišao u veliki Milan u kome će sa 127 golova zauzeti drugo mesto na listi najboljih strelaca u istoriji kluba. „Mi nismo vratili samo jednog dobrog igrača, mi smo vratili simbol ovog kluba.“ – rekao je tada predsednik Dinama ono što su navijači mislili.
Međutim, nisu baš svi bili u istom raspoloženju. Kao i uvek našle su se one “Neverne Tome” koje su smatrale da je Ševčenkovo vreme prošlo i da sa 32 godine nema mnogo toga da pruži Dinamu. Svoju teoriju su bazirali na tome da od kada je otišao prvi put iz Milana, u kome je bio na vrhuncu, njegova forma je išla silaznom putanjom. U Čelsi je otišao za svotu od 46 miliona evra, ali nije bio ni približno uspešan kao u Milanu. Odigrao je 48 utakmica, dao skromnih 9 golova i uzeo dva manja trofeja – Liga kup i FA kup. Nije mu se sviđao život u Londonu, a tadašnji trener „Plavaca“ Felipe Skolari nije ga stavljao u prvi plan, pa je 2008. godine pozajmljen Milanu. Njegov drugi boravak u klubu nije bio za pamćenje, odigrao je 18 utakmica i nije uspeo da postigne gol. Nakon povratka u London rešio je da je vreme da se vrati “korenima”, potpisao je na dve godine i čekalo se kako će se pokazati.
I krenulo je dobro, već u prvoj utakmici Ševčenko je postigao gol sa penala u pobedi protiv Metalurga iz Donjecka od 3:1 i nastavio da „rešeta“. Ne kao u najboljim danima, ali sasvim dovoljno da navijači budu zadovoljni. Da je forma prolazna, a da je klasa večna, kako kaže već pomalo otrcana fraza, Ševčenko je pokazao u utakmici Lige šampiona koja je usledila samo par meseci po njegovom povratku u Kijev.
Dinamo je bio u jakoj grupi, sa Barselonom, Interom i Rubinom, ali se borio kao lav. U četvrtom kolu dočekali su Inter posle remija u Milanu od 2:2. Oni koji poznaju karijeru Andreja Ševčenka znaju da je najbolji strelac u istoriji milanskog derbija upravo on. Inter mu je jednostavno “ležao”, imao je dobru motivaciju, pa im je u mrežu do tog dana ubacio ukupno 14 golova. Da se na tome ne zaustavi pobrinuo se već u prvom poluvremenu utakmice na “Valeri Lobanovski” stadionu tog 4. novembra 2009. godine. I to ne bilo kakvim golom…
Dinamo je imao aut na Interovoj polovini, sa desne strane. Sve je krenulo bezopasno po ekipu iz Milana, jer gotovo da nikog od protivnika nije bilo u šesnaestercu. Aut je izveden, Milevski je na prvu odmah dodao jednu visoku lopu Ševčenku, koji se nalazio na ivici šesnaesterca. On ju je brzo grudima spustio na zemlju i pre nego što su ga udvojili Kambijaso i Stanković, uspeo da je zahvati levom nogom toliko snažno da je putujući do gola menjala pravac, a onda silovito, pod prečku, ušla u gol preko nemoćnog Žulija Cezara. I dok Murinju nije bilo jasno šta se njegovoj ekipi upravo dogodilo, Ševčenko je slavio, ceo Kijev je slavio, golčinu kojom je Andrej podsetio na najbolje dane.
Inter je ipak uspeo da odnese sva 3 boda u Milan, golovoma Milita i Snajedera u poslednjih 5 minuta meča, Dinamo je u grupi bio “zakucan” za dno tabele, ali ono što je ostalo u sećanju svima koji su obožavali Ševčenka, to je golčina protiv Intera kojom je podsetio na svoje najbolje dane. Imao je 33 godine. Podsetite se ovog prelepog gola: