Kad zastanete pred Hajdukovom vitrinom u kojoj su izloženi trofeji za osvojena prvenstva i kupove, najveću pažnju će vam sigurno privući veliki, 17 kilograma težak, srebrni pehar koji je Hajduk osvojio kao poslednji pobednik Kupa Maršala Tita (Jugoslavije) 1991. godine.
Danas je teško i zamisliti uslove i atmosferu pod kojim je odigrana utakmica tog čuvenog finala između Crvene zvezde i Hajduka. Raspad Jugoslavije bio je očigledan, prvi njegovi znaci javili su se na stadionima, i to baš na mečevima hrvatskih i srpskih klubova. Samo nekoliko meseci nakon događaja uoči neodigrane utakmice Dinama i Crvene zvezde u Zagrebu (13. maja 1990. godine), u Splitu se dogodio prekid utakmice između Hajduka i Partizana, koji je na najjasniji način oslikavao stanje u zemlji i predviđao šta će se dalje dešavati. Iz tih razloga utakmica finala Kupa Jugoslavije odigrana je u naelektrisanom ambijentu i posle zahteva Hajduka da se odloži što je savez odbio.
Crvena zvezda i Hajduk sastali su se u Beogradu 8. maja 1991. godine, na stadionu „JNA“. Vreme je bilo kišno i tmurno, a na tribinama nešto više od 7.000 ljudi koji su različitim reakcijama ispratili intoniranje himne „Hej Sloveni“. Zvezda je mislima već bila u Bariju u kome je za desetak dana trebalo da igra finale Kupa Šampiona, ali je u najjačem sastavu izašla na megdan ekipi Hajduka. 
Trener „Bilih“ Josip Skoblar nije igrao bunker, što bi verovatno bilo samoubilački, već hrabro, povremeno napadački, sa odbranom koju je povukao daleko ispred svog gola i sa konstantnim presingom na igrače Zvezde. Takva igra dala je rezultat protiv indisponiranih Beograđana, i dok su Splićani stvarali šanse, “Crveno-beli” su uglavnom pretili šutevima sa distance koje je Mihačić bez problema zaustavljao. U 65. minutu dogodio se ključni detalj utakmice. Usamljeni Alen Bokšić primio je loptu na tridesetak metara od gola zvezde, između tri protivnička fudbalera, a onda se stuštio u nezaustavljiv trk. Izbio je sam pred golmana Stojanovića i ne čekajući da mu ovaj izađe u susret, loptu snažnim udarcem poslao u gornji ugao.
“Znam da su čelnici Olimpika iz Marseja došli kako bi gledali Zvezdu protiv koje su desetak dana kasnije igrali finale Kupa Šampiona, a ja sam pred njihovim očima odigrao odličnu utakmicu i postigao taj gol, pa su me tog leta i kupili. Sećam se da mi je lopta malo pobegla, pa se nisam ni nadao da će završiti u mreži iz Stojanovića.” – pričao je kasnije o utakmici junak Bokšić.
Nakon pogotka utakmica je krenula neželjenim tokom. Dvojica prijatelja iz detinjstva Siniša Mihajlović i Igor Štimac neprestano su se verbalno provocirali. Prvo je Štimac u 59. minutu zbog prigovora zaradio žuti karton, a samo minut kasnije istu opomenu dobio je i Mihajlović zbog starta sa leđa nad Štimcem. 
U 70. minutu sve se zakuvalo – Mihajlović je neoprezno faulirao Kovača, što je izazvalo veliku gužvu na terenu. Dotrčao je do njega Ante Miše i uhvatio ga za kosu što je ostalo kao upečatljiv momenat sa ove napete utakmice. Interesantno je da su Mihajlović i Miše pohađali istu osnovnu školu u Borovu. Sudija Fazlagić iz Čapljine nije imao drugo rešenje, pa je isključio najratobornije – Mihajlovića i Štimca. Rezultat do kraja nije promenjen i Splićani su tako stigli do devetog trofeja u Kupu i to protiv favorizovane Zvezde, koja je te godine bila šampion Jugoslavije, Evrope i sveta. Štimac je, iako isključen, što je bilo protiv pravila, primio „Titov“ pehar iz ruku izaslanika Predsedništva SFRJ Vasila Tupurkovskog. I to, pokazaće se kasnije – poslednji, jer se raspadom države raspao i jugoslovenski fudbal, pa su se kasnije igrala neka nova takmičenja i dodeljivali neki novi trofeji. Hajdukov ekonom Juko Strinić sakrivao je pehar punih 17 godina, a kasnije je opet izložen u trofejnoj dvorani na splitskom „Poljudu“.
Podsetite se fenomenalnog gola Alena Bokšića kojim je Hajduk uzeo pehar Kupa Maršala Tita u trajno vlasništvo: