Legendarni austrijski ski skakač i jedan od najboljih skakača devedesetih godina prošlog veka. Skoro celu deceniju 90-ih, Goldi je bio omiljeni sin svih ljubitelja zimskih sportova širom planete.
Profesionalnu karijeru je počeo kao 15-godišnjak. Prva pobeda u Svetskom kupu je došla tokom novogodišnje turneje u Inzbruku 1993, na legendarnom Bergizelu, koji će vremenom postati njegova omiljena skakaonica a na kraju turneje bio je i ukupni pobednik novogodišnje turneje. Simpatični, raspoloženi, nasmejani, rumeni Andreas počeo je da poprima obrise narodnog heroja. Te godine u Falunu, na Svetskom prvenstvu je osvojio srebro na 90-metarskoj skakaonici i bronzu na 120-metarskoj skakaonici i u timskom takmičenju a na kraju sezone, osvojio je veliki kristalni globus kao najbolji u Svetskom kupu. Sledeće godine u Lilehameru na Olimpijskim igrama, osvojio je bronzu na velikoj skakaonici i još jednu u konkurenciji timova sa Austrijom. Naredne sezone na SP u Tander Beju, okitio se srebrom na 120-metarskoj skakaonici a drugi kristalni globus je usledio na kraju sezone i već tada, makar više ne uradio ništa, Goldi je imao status legende. Goldi je nastavio sa uspesima i sledeće sezone, osvojio je zlato na SP u skijaškim letovima januara 1996. Takmičenje održano u “njegovom” Bad Mitendorfu (Goldi je svoje detinjstvo proveo u Austrijskim Alpima na samo nekoliko minuta vožnje od letaonice „Kulm“ u Bad Mitendorfu). 
Na tom takmičenju je bilo nezabeleženih 100.000 gledalaca a više od polovine je došlo samo zbog njega. Na kraju te sezone i treći put Svetski kup je bio u njegovim rukama. Ispostaviće se da je dvadeseta pobeda u Svetskom kupu, ostvarena u Harahovu marta 1996. godine bila i poslednja.
Teret ogromne slave, status nacionalnog heroja, bio je jednostavno previše za njega. Odao se alkoholu, lakim, pa ponekad i teškim drogama. Na skakačkoj mapi ga nije bilo više nigde. Uspeo je da osvoji još jednu bronzu, na SP u Trondhajmu 1996. godine, ali se to ispostavilo kao „Labudova pesma“. Goldi je tonuo sve dublje. Frustracije su se samo nastavile. Pred ZOI u Naganu, nije bio u konkurenciji za tim Austrije, pa je podneo zahtev za dobijanje Jugoslovenskog državljanstva, želeći da skače za Jugoslaviju u Naganu. Ipak zbog poznate birokratije, pasoš nije sređen na vreme, pa je Goldi ipak ostao Austrijanac. Činilo se da je to Goldijev tužan kraj i da će se vratiti pravo u anonimnost.
Ali onda Goldi ne bi bio Goldi, koji je skakao i živeo za svoju dušu, na oduševljenje navijača i na užas trenera. Pravo niotkuda, 2001. godine osvaja zlato na SP u Lahtiju sa reprezentacijom i još jednu bronzu na velikoj skakaonici a na Planici, pravi let od 225 metara, koji će stajati kao Svetski rekord pune 3 godine.
Profesionalnu karijeru je počeo kao 15-godišnjak. Prva pobeda u Svetskom kupu je došla tokom novogodišnje turneje u Inzbruku 1993, na legendarnom Bergizelu, koji će vremenom postati njegova omiljena skakaonica a na kraju turneje bio je i ukupni pobednik novogodišnje turneje. Simpatični, raspoloženi, nasmejani, rumeni Andreas počeo je da poprima obrise narodnog heroja. Te godine u Falunu, na Svetskom prvenstvu je osvojio srebro na 90-metarskoj skakaonici i bronzu na 120-metarskoj skakaonici i u timskom takmičenju a na kraju sezone, osvojio je veliki kristalni globus kao najbolji u Svetskom kupu. Sledeće godine u Lilehameru na Olimpijskim igrama, osvojio je bronzu na velikoj skakaonici i još jednu u konkurenciji timova sa Austrijom. Naredne sezone na SP u Tander Beju, okitio se srebrom na 120-metarskoj skakaonici a drugi kristalni globus je usledio na kraju sezone i već tada, makar više ne uradio ništa, Goldi je imao status legende. Goldi je nastavio sa uspesima i sledeće sezone, osvojio je zlato na SP u skijaškim letovima januara 1996. Takmičenje održano u “njegovom” Bad Mitendorfu (Goldi je svoje detinjstvo proveo u Austrijskim Alpima na samo nekoliko minuta vožnje od letaonice „Kulm“ u Bad Mitendorfu). 
Na tom takmičenju je bilo nezabeleženih 100.000 gledalaca a više od polovine je došlo samo zbog njega. Na kraju te sezone i treći put Svetski kup je bio u njegovim rukama. Ispostaviće se da je dvadeseta pobeda u Svetskom kupu, ostvarena u Harahovu marta 1996. godine bila i poslednja.Teret ogromne slave, status nacionalnog heroja, bio je jednostavno previše za njega. Odao se alkoholu, lakim, pa ponekad i teškim drogama. Na skakačkoj mapi ga nije bilo više nigde. Uspeo je da osvoji još jednu bronzu, na SP u Trondhajmu 1996. godine, ali se to ispostavilo kao „Labudova pesma“. Goldi je tonuo sve dublje. Frustracije su se samo nastavile. Pred ZOI u Naganu, nije bio u konkurenciji za tim Austrije, pa je podneo zahtev za dobijanje Jugoslovenskog državljanstva, želeći da skače za Jugoslaviju u Naganu. Ipak zbog poznate birokratije, pasoš nije sređen na vreme, pa je Goldi ipak ostao Austrijanac. Činilo se da je to Goldijev tužan kraj i da će se vratiti pravo u anonimnost.
Ali onda Goldi ne bi bio Goldi, koji je skakao i živeo za svoju dušu, na oduševljenje navijača i na užas trenera. Pravo niotkuda, 2001. godine osvaja zlato na SP u Lahtiju sa reprezentacijom i još jednu bronzu na velikoj skakaonici a na Planici, pravi let od 225 metara, koji će stajati kao Svetski rekord pune 3 godine.
2004. godine osvaja bronzu na SP u ski letovima kao član austrijskog tima. Na kraju te sezone, Goldi je sa punih 29 godina rešio da je vreme za kraj.
U karijeri je zabeležio 3 pobede u generalnom poretku Svetskog kupa, 2 puta je bio najbolji na novogodišnjoj turneji, imao je 20 pobeda u Svetskom kupu, osvojio je 12 medalja na velikim takmičenjima i 2 puta je biran za sportistu godine u Austriji. Zaraznog osmeha, zlatokos, sićušan, jednostavno niste mogli da ne volite Andreasa Goldbergera.
U karijeri je zabeležio 3 pobede u generalnom poretku Svetskog kupa, 2 puta je bio najbolji na novogodišnjoj turneji, imao je 20 pobeda u Svetskom kupu, osvojio je 12 medalja na velikim takmičenjima i 2 puta je biran za sportistu godine u Austriji. Zaraznog osmeha, zlatokos, sićušan, jednostavno niste mogli da ne volite Andreasa Goldbergera.