Kalidu Kulibali je profesionalnu karijeru počeo u Francuskom Mecu 2010. godine. Zatim odlazi u belgijski Genk 2012. godine u kom je sa timom osvojio domaći kup. Nakon dve godine prelazi u Kalčo i pridružuje se Napoliju, gde je odmah na početku osvojio Superkup Italije. Odatle je nakon osam godina otišao u Čelsi da bi karijeru nastavio u Saudijskoj Arabiji. U Napoliju je, čini se, dostigao vrhunac svoje karijere i igre gde je postao jedan od najboljih defanzivaca na svetu. U tom periodu trener mu je bio Mauricio Sari, stručnjak za koga ga veže jedna anegdota koju neće zaboraviti dok je živ, a koju je mnogo godina kasnije podelio sa javnošću.
Sari ga nije puštao da prisustvuje rođenju Sina
„Nikada neću zaboraviti dan kada je moj sin rođen. Moja žena je otišla na kliniku ujutro, a mi smo te večeri igrali protiv Sasuola kod kuće. Bili smo usred video analize, a moj telefon je stalno vibrirao. Obično ga isključim, ali bio sam zabrinut za suprugu. Zvala me je pet-šest puta. Trener nam je tada bio Mauricio Sari. On je dosta žestok čovek pa nisam želeo da se javim. Posle sam požurio napolje, a ona mi je rekla: „Moraš da dođeš, naš sin će se roditi.“ Onda sam otišao kod Sarija i rekao: „Gospodine, izvinjavam se, ali moram da idem sada. Moj sin će se roditi.“
Pogledao me i rekao: „Ne, ne, ne. Zaista mi trebaš večeras, Kuli. Ne možeš da ideš.“ Insistirao sam: „To je rođenje mog sina, gospodine. Možete da radite šta god hoćete sa mnom, obesite me ako želite, nije me briga. Moram da idem.“ Sari, pod stresom, pušio je i pušio, razmišljao o tome, a na kraju rekao: „U redu, u redu, možeš da ideš do klinike, ali moraš da se vratiš za utakmicu večeras. Trebaš mi, Kuli.“ Stigao sam na kliniku u 13:30, i hvala Bogu, stigao sam na vreme da budem prisutan pri rođenju mog sina. To je bio najbolji dan u mom životu.“
Na kraju na klupi
„U 16:00 Sari me pozvao i tražio da se vratim. „Kuli, dolaziš? Potreban si mi! Zaista mi trebaš. Molim te!“ Taj čovek… morate shvatiti… lud je! Kažem to na pozitivan način, ali on je lud! Nisam želeo da ostavim svoje saigrače na cedilu, jer ih stvarno volim. I volim Napulj. Mojoj ženi sam sigurno trebao, ali mi je ipak dozvolila da se pridružim timu na stadionu.
Kada sam ušao u svlačionicu, video sam da Sari prikazuje listu sa igračima koji će početi urakmicu. Potražio sam svoje ime, ali mog broja nije bilo. Rekao sam mu: „Gospodine, nadam se da se šalite? Ostavio sam svog sina i ženu zato što ste rekli da vam trebam!“ A on je odgovorio: „Da, trebam te… na klupi.“ Sada se toga setim i smejem se, ali u tom trenutku sam želeo da plačem.“