Ekipa Milana bila je izuzetno jaka te sezone 2004/05. Liverpul je u finalu Lige šampiona već bio savladan sa 3:0 na poluvremenu i samo je čudo spasilo Engleze da peokrenu rezultat i podignu „Ušatog“. Iako se uglavnom priča o Liverpulovom „podizanju iz pepela“, nije malo onih koji će reći da je Milan apsolutno zaslužio titulu najboljeg u Evropi te sezone.
Ali, pre utakmice sa Liverpulom, Milanezi su morali da pobede PSV, Inter i Mančester Junajted a u grupi budu prvi ispred jedne Barselone. Na celom tom putu do finala, što bi značilo ukupno 12 utakmica, neverovatno dobra odbrana Milana primila je samo 3 gola i to sva 3 u grupi, jedan protiv Seltika i dva protiv Barselone, što im je ujedno bio i jedini poraz do meča sa Liverpulom. Koliko je dobra i uigrana bila odbrana Milana možda se i najbolje videlo u dvomeču sa Mančester Junajtedom koji je nekako se činilo došao prerano, odmah posle grupne faze, gde je Junajted bio drugi iza ekipe Liona.
Prva utakmica igrana je u Engleskoj i ni jedna ekipa u eri Ser Aleksa Fergusona koja bi tamo doputovala nije mogla da se oseća kao favorit u takvim mečevima. Međutim, „Crveni Đavoli“ uspeli su u ovoj utakmici tek dva puta da šutnu u okvir gola, ali ni jednom tako da lopta završi iza leđa Dide, dok su Italijani to učinili duplo više puta i pred kraj meča Krespo je uspeo da zatrese mrežu i odnese u Milano izuzetno vrednu prednost. A u Milanu se meč igrao posle sedam dana i Junajted je ponovo čekala „paklena“ utakmica. Milan je te sezone u svakoj liniji imao sve same majstore. Na golu Dida, u zadnjoj liniji Stam, Nesta, Kafu i Maldini, na sredini Rui Kosta, Sedorf, Pirlo i Kaka, dok su u napadu udarne igle bili fenomenalni Krespo i Ševčenko, a neretko i Filipo Inzagi. Zaista zastrašujuća ekipa.
Ser Aleks Ferguson je sa druge strane imao svoje adute i najviše se oslanjao na svoj vezni red sa Skolsom i Gigsom, ali i na Ruda Van Nisterloja, potpomognutim mlađanim Kristijanom Ronaldom i standardno dobrim Runijem. Međutim, koliko god je bio talentovan i već formiran fudbaler, Kristijano Ronaldo je bio previše mlad, imao je svega 20 godina, dok je sa druge strane gotovo svaki igrač odbrane Milana u tom trenutku bio stariji deset godina od njega. Maldini je imao 37, Kafu 35, Stam 33 i Nesta 29 godina i bili su toliko uigrani da su igrali prosto nepogrešivo. Možda se to i najbolje videlo u tom meču odigranom u Milanu, kada je sa takvom udarnom navalom, sa najboljim strelcem Lige šampiona te sezone, Van Nisterlojom, Mančester Junajted uspeo da uputi samo jedan šut na gol. Pokušavali su na sve načine Ser Aleksovi igrači da „probiju“ jednu od najboljih odbrana svih vremena u fudbalu, ali nisu bili ni blizu. Sa druge strane ponovo je Krespo bio taj koji je u 61. minutu uspeo da donese sasvim dovoljnu prednost igračima Milana za tada već izvestan prolaz dalje.
Kafu je asistirao i odigrao jednu od boljih partija u svojoj karijeri. Ronaldo je pokušavao svojom brzinom i driblinzima da pokrene ekipu Junajteda, ali svi njegovi potezi završavali su se tako što bi odbrana protivnika oduzimala loptu ili izbacivala je van terena. Pred sam kraj meča Kristijano je bio toliko isfrustriran da je čak ušao u sukob i dva puta odgurnuo iskusnog defanzivca iz Brazila, koji nije hteo da produbljuje sukob sa mnogo mlađim kolegom, a Kristijanova nemoć na toj utakmici možda najbolje može da se opiše kroz duel jedan na jedan koji su njih dvojica imala, gde je Ronaldo pokušao da proda fintu Kafuu, koji je jednim potezom noge obesmislio ceo plan mladog Portugalca i „hladno kao led“ oduzeo loptu i povukao je dalje. Malo je igrača koji su uspeli da spakuju Kristijana Ronalda „u svoj džep“, a jedan od takvih bio je sjajni Brazilac Kafu, koji nije padao u vatru već je hladno odrađivao svoj posao kao da je to nešto najnormalnije na svetu. Veliko je pitanje kako bi ovej duel izgledao da je Kristijano u tom trenutku imao barem 5 godina više, ko bi tada izašao kao pobednik, ali dok razmišljate o tome podsetite se kako je sve to izgledalo 2005. godine: