Svi poznavaoci šaha se slažu da je Robert “Bobi” Fišer jedan od najznačajnijih šahista svih vremena. Niti jedan šampion pre ni posle njega nije doneo toliku popularnost šahovskoj igri. Meč za svetskog prvaka koji je igrao sa Borisom Spaskim u Rejkjaviku 1972. godine, bio je sportski događaj planete, simbol Hladnog rata u kome je usamljeni Amerikanac uspeo da sruši zid sovjetske dominacije građen decenijama. Ali ono što je uradio samo par godina kasnije je presedan koji nije zabeležen u sportskoj istoriji. Kada Svetska šahovska organizacija (FIDE) nije prihvatila njegove zahteve za odbranu titule u meču sa Karpovim, odrekao se titule, napustio šahovske arene i nije se vratio u javnost pune dve decenije, a šahovski mediji su sve to vreme živeli od nagađanja koja je simbolisao i poznati film „U potrazi za Bobijem Fišerom”. Neko će reći da je to potez koji je pokazao da pored toga što je nesumnjivo bio genije, Fišer bio i čudak, ali možda je baš zbog toga svuda bio toliko cenjen, ako ne i svuda podjenako voljen.
Fišerovo osvajanje titule protiv Spaskog u Rejkaviku 1972. godine donelo je njemu, ali i šahu izuzetnu popularnost u Sjedinjenim Američkim Državama. “Bobi” je odjednom postao slavna ličnost čije je ime postalo poznato i ljudima koji nisu ništa znali o šahu. 
Dobio je brojne primamljive ponude, slika mu se pojavila na naslovnoj strani časopisa “Life”, a gostovao je i na nacionalnoj televiziji. Tri godine kasnije trebalo je da brani titulu u meču sa Anatolijem Karpovim, ali do tog duela nikada nije došlo. Fišer nije igrao ni na jednom turniru otkad je osvojio svetsku titulu, a da bi se uopšte održao meč sa Karpovim postavio je mnogo uslova. Između ostalih uslova, Fišer je zahtevao da se meč igra do 10 pobeda, bez računanja remija i bez ograničenja broja partija, i da u slučaju rezultata 9:9 šampion zadržava titulu (do tada se igralo u 24 partije u kojima prvi igrač koji osvoji 12,5 poena pobeđuje). Razlog za promenu pravila, “Bobi” je video u tome da uobičajeni sistem po njemu nije dobar, jer ohrabruje igrača koji povede da ide na remije, što nikako nije dobro za šah. FIDE se saglasila sa mnogim njegovim zahtevima, ali međunarodna šahovska federacija nije prihvatila zahtev da se promeni pravilo o broju pobeda koji je potreban jednom igraču da se meč okonča i koji je očigledno favorizovao šampiona. Fišer je odmah po saznanju konačne odluke svetske šahovske federacije odlučio da se odrekne titule i ne zaigra više nikada šah na zvaničnim turnirima, a time je u samoizolaciju oteran jedan od najvećih šahovskih umova u istoriji ove igre.
Robert “Bobi” Fišer se titule zvanično odrekao u telegramu koji je poslao predsedniku FIDE Maksu Eveu u junu 1974. godine: “Kao što sam jasno rekao delegatima FIDE u mom telegramu, o uslovima koje sam predložio ne može se pregovarati. 
G. Kramer me je obavestio da su odbijena pravila da pobednik bude prvi igrač koji dobije deset partija, a da se remiji ne računaju. Na taj način FIDE je donela odluku protiv mog učešća na svetskom šahovskom šampionatu 1975. godine. Zbog toga se odričem titule svetskog šampiona u šahu u organizaciji FIDE. Iskreno, Bobi Fišer.”
Fišera u odluci da ne igra meč sa Karpovim nije pokolebala ni fantastična ponuda da nagradni fond meča bude za to vreme neverovatnih pet miliona dolara, poređenja radi meč sa Spaskim je imao nagradni fond od 250.000 dolara, a pre tog istorijskog meča u Rejkjaviku, mečevi za šahovsku titulu imali su nagradni fond od oko 5.000 dolara. Fišer jeste često tražio veliki novac, ali nikada nije robovao parama i nije postojao novac zbog koga bi on odustao od svojih principa. Značajno je i da je u svom telegramu Fišer naglasio da se odriče titule šampiona u organizaciji FIDE. Ovaj detalj će se kasnije manifestovati u Fišerovoj primedbi za vreme ponovnog meča sa Spaskim na “Svetom Stefanu” 1992. godine, u kojoj je tvrdio da je on i dalje svetski šampion.
Robert “Bobi” Fišer je za šah i šahiste učinio mnogo. Bio je u stanju da čini za mnoge nemoguće stvari samo da bi se izborio za veća prava šahista, a uspeo je čak svojom harizmom da i one koji nisu imali pojma o šahu ili su jedva znali da pomeraju figure satima vezuje za sedište ili za mali ekran. Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije sve što je “Bobi” tražio na neki način prihvaćeno i da su pravila promenjena, ali bez “Bobija” u arenama. Ostaje da se pamti, kako je jedan od najvećih šahovskih genija Robert “Bobi” Fišer ostao bez titule iako nije izgubio niti jedan meč po osvajanju šampionske krune, ali i kako je “magična igra na 64 polja” na neverovatan način zauvek izgubila svoju možda i najveću zvezdu u istoriji.