Sam izlazak u borilište jedan je od važnijih elemenata bokserske borbe, u kojem se može steći psihološka prednost, zaplašiti ili dekoncentrisati protivnik ili privući podrška publike. Borac obično do ringa dolazi sa prigušenim svetlima, obasjan reflektorima, koračajući u prstenu ljudi iz svog tima, najčešće uz pesmu koja ga motiviše i podiže raspoloženje. Mnogi sesećaju kako je to radio veliki šoumen Princ Nasim Hamed, spektakularno, salto skokom i plesom, dok su neki drugi opet bili kreativni na svoj način i to radili oblačeći čudne kostime… Ipak, mi se danas podsećamo jednog, reklo bi se, sasvim običnog ulaska u ring, ali oni koji su bili prisutni kažu da je bio jedan od najstrašnijih u istoriji boksa.
Nešto više od pola godine nakon skandala u borbi sa Holifildom i odgriženog uveta Ivanderu, Majk Tajson se u velikom stilu vratio borbama. U januaru 1999. godine na potpuno istom mestu gde je pre šest meseci ujeo protivnika, u „MGM Grand Garden Areni“ u Las Vegasu, Tajson je trebalo da boksuje protiv Južnoafrikanca Fransoe Bote. Borba je privukla ogromnu pažnju, publika je bila željna Tajsonovih udaraca, a Majkov komentar pre meča, „Idem pravo na njega i očekujem da ga ohladim. Očekujem da umre!“ ocenjen je kao neprimeren i smatralo se da je time otišao predaleko. Ipak, sve je to dodatno „podgrevalo“ atmosferu pred meč i „MGM Grand Garden Arena“ je bila prepuna. U tom trenutku Tajson je bio na desetom mestu, dok je Bota bio drugi na listi teškaša, ali malo je onih koji su verovali da „favorit na papiru“ to veče neće pasti, naročito posle ulaska u ring. Bota je ušao prvi, a čekao se „Gvozdeni“ Majk.
Svetla su se prigušila, publika je bila tiha dok su počinjali taktovi pesme „It’s Dark And Hell Is Hot“. Majk je krenuo da korača, samouvereno, obučen u crno, sa majicom na kojoj je belim slovima pisalo „BE REAL“. Na glavi je imao kratku crnu kapu. Njegov dobro poznati „pogled ubice“ bio je tu, a lice „hladno“ poput leda uterivalo je strah u kosti svakom ko bi ga pogledao. Kada je zakoračio u deo arene i kada je publika mogla da ga konačno vidi, usledile su kratke ovacije, ali je onda su tribine nekako ponovo zaćutale. Bota se trudio da ne gleda u tom pravcu, pravio se da se zagreva, ali teško je i zamisliti kakav je osećaj dok ka tebi ide jedan od najboljih udarača u istoriji boksa, od koga su mnogi pali već u prvoj rundi, koji je u poslednjoj borbi odgrizao parče uveta protivniku, sa „pogledom koji ubija“, spreman na sve kako bi se vratio pobedama.
Oni koji su prisustvovali kažu da je Majkov izlazak bio toliko strašan, i da se preko kamera nije ni upola osetila napetost kao u samoj dvorani. Jedan od onih koji su imali prilike da to uživo vide izbliza prokomentarisao je kasnije: „Da sam na mestu Bote, samo bih skinuo rukavice, ostavio ih u ringu i uhvatio prvi sledeći let za Južnu Afriku.“ Neki drugi su govorili: „Taj čovek u ring može da uđe uz dečiju pesmicu i opet bi preplašio ljude.“ I stvarno je bilo impresivno gledati Tajsona kako uz taktove pesme samouvereno korača ka ringu i novoj pobedi. A ona je došla u petoj rundi te večeri. Bota je iako možda bolji tokom prve četiri runde podlegao strašnim udarcima koje je „Gvozdeni“ nemilosrdno poslao ka njemu i završio na podu. Podsetite se kako je izgledao jedan „strašan“ izlazak na scenu Majka Tajsona i pomislite kako biste se vi osećali da ovaj razbijač ide ka vama i da će kroz koji minut početi da vas udara: