Tog 30. aprila 1993. godine jedan ludak je pokušao da joj uništi ne samo karijeru, već i život. Međutim, Monika Seleš se nije predavala. Patila je dve pune godine zbog uboda u leđa koji ničim nije zaslužila. Ako je fizički oporavak brže završen, psihički je bio mnogo teži i trajao je mnogo duže. Bilo je tu nesanice, depresije, enormnog straha od toga da se ponovo ne dogodi nešto slično devojci koja je pre napada dominirala „belim sportom“. Na teren kojim je harala nije kročila pune dve godine, u kojima se mnogo toga promenilo. Njenom zemljom besneo je krvavi rat, a ona je odlučila da uzme američko državljanstvo i da nastupa za SAD. Iako bi drugi bili osuđivani zbog takvog poteza, Moniki u tom delu Evrope posle svega što je preživela nije bilo moguće nešto zameriti i ne naći opravdanje za neki njen postupak…
Monika Seleš je zaigrala kao nekada
Pošto je konačno uspela da se oporavi, ako ikada ljudi i uspeju da se oporave od tako nečega, Selešova se u leto 1995. godine vratila tenisu, posle skoro dve ipo godine pauze. Za povratnički turnir odabrala je Otvoreno prvenstvo Kanade u Torontu. Niko nije znao šta da očekuje od „Male Mo“ na tom turniru. Pretpostavke su bile da neće moći dobro da se nosi sa protivnicama na prvim turnirima na kojima bude igrala posle povratka, ali opet, Selešova je pre uboda bila dominantna sila u ženskom tenisu, pa niko nije mogao ni da kaže da je neka igračica i pored njene duge pauze favorit protiv Selešove. Ipak, i pored dugačke pauze, Monika svoje šampionske gene nije uopšte izgubila. „Gazila“ je protivnice u Torontu redom na putu do finala. Posebno je impresionirala kada je u polufinalu savladala tada jednu od najboljih teniserki planete Gabrijelu Sabatini i to sa 6:1, 6:0.
Iako su oduševljeni novinari posle tog meča želeli sa Monikom isključivo da pričaju o finalu, devojka rođena u Novom Sadu je imala nešto drugo na umu. „Moram da kažem da me je Gabrijela posetila posle uboda u leđa. Posle svih crnih dana, srećna sam što sam ovde. Trudiću se samo da dam sve od sebe. To je jedino što tražim od sebe posle nesreće.“ – Rekla je u svom vrlo emotivnom obraćanju Selešova. Protivnica u finalu Moniki je bila Amanda Kucer. Taj meč je samo pokazao koliko je tenis bio na gubitku tih 28 meseci u kojlma nije bilo Selešove na terenu…
Emotivan završetak finalnog meča
Samo 55 minuta trajalo je finale u kome je Kucerova uspela da osvoji, kao i Sabatinijeva u polufinalu, samo jedan gem, ali za razliku od Gabrijele, Amanda je to uradila u drugom setu. Pošto je na meč lopti Kucerova poslala bekhend slajs u mrežu, stadion u Torontu su preplavile emocije. Monika je sa osmehom prilazila mreži, dok su svi na tribinama ustali da na nogama pozdrave veliku šampionku, koju je samo potez jednog bolesnika sprečio da i rezultatski stane rame uz rame sa najvećima u istoriji „belog sporta“. Posle zagrljaja sa porodicom, usledila je predaja trofeja, koja je bila najemotivniji trenutak turnira.
U trenucima dok je stajala na pobedničkom postolju, oči Monike Seleš su bile pune suze. Za to vreme u njenom boksu u istom stanju su bili i njeni najbliži, dok ništa drugačije nije bilo ni kod mnogih gledalaca na tribinama. Obratila se Selešova tada prisutnoj publici, ali i celokupnoj teniskoj javnosti. I to na vrlo emotivan način…
Nigde bez obezbeđenja
„Ne mogu da verujem da se ovo stvarno dešava. Ovaj turnir je bio moja svetlost na kraju tunela! U pojedinim momentima nisam bila sigurna ni da ću ponovo igrati tenis. Bilo je teško da dođem do ovoga, ali iako je stvarnost još uvek tu, iako se ta ružna stvar desila, mislim da sada konačno mogu da je ostavim po strani i nastavim dalje sa životom i odem što dalje od nje.“ – Rekla je Monika. Ona se svugde tokom turnira kretala u pratnji obezbeđenja. Čak su i na terenu momci iz obezbeđenja stajali iza njene klupe tokom celog susreta.
Kako je izgledao poslednji poen tog 20. avgusta 1995. godine u Torontu, koji je simbolički vratio Moniku Seleš na tron, tamo gde je uvek i pripadala, ali i vrlo emotivni trenuci posle završetka meča, možete se podsetiti na snimku koji je pred vama.