Ingemara Stenmarka niko ko ga je gledao bar jedanput ne može da zaboravi, skijao je sa toliko elegancije i lakoće da je to bilo prosto zadivljujuće. Bio je savršeno miran i tih. Interesovalo ga je jedino skijanje i iza sebe nije ostavio niti jednu aferu. Karijeru je završio sa 85 pobeda u svetskom kupu, što je cifra koju verovatno još dugo neće moći niko da dostigne.
Ingemar Stenmark je rođen u malom mestašcu Joeše u pokrajini Laponiji, a sa četiri godine se preselio u Tarnabi (koji često ističe kao svoj grad), gde je što se sporta tiče mogao da bira između skijanja i hokeja na ledu. Stenmark je voleo čist vazduh, hladnoća mu nije smetala i logično, odlučio se za skijanje. Staze su mu bile na dohvat ruku, mogao je od jutra do sutra da skija. Već kao klinac, na stazu je dolazio sa željom da bude brži od drugih. Ustvari, velike brzine ga nisu privlačile već veština skijanja. Često je birao staze sa drvećem i na zaprepašćenje svojih drugova vozio tamo, gde niko nije smeo. Ali sve je radio proračunato, prvo je snimio teren, obeležio moguću putanju, a onda je kao kompijuterom vođen prolazio šumom. 
Prvi put je pobedio na nekom nacionalnom takmičenju kao dečak, kada je imao samo osam godina. Već kao omladinac je bio najbolji, u 18. godini postao je juniorski prvak Evrope, ali su i tada mnogi sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da Šveđani nemaju šta da traže u alpskom skijanju, pošto oni pre toga nisu imali značajnije rezultate. Ipak, Stenmark je bio uporan, osvajao je prva mesta i već sa 19 godina preuzeo je primat u svetu skijanja u dve tehničke discipline, slalomu i veleslalomu. Tajnu njegovog velikog uspeha još kao tinejdžera otkrio je mnogo godina kasnije njegov tadašnji trener Herman Nogler: “Već kao dečak Ingemar je sanjao o prvom mestu, o pobedama. Imao je ogromno samopouzdanje, nikada se nikoga nije plašio. Uvek je želeo samo prvo mesto. Uz sjajnu tehniku, imao je izvanrednu koncentraciju, a najbolji je bio kada je bilo najteže, da u drugoj vožnji ispravi propušteno. Znao je i da memoriše stazu, svaku kapiju je pamtio i munjevito je reagovao kod svake promene. Imao je sjajnu taktiku: retko je posle prve vožnje vodio, pa je u drugoj imao povoljniji startni broj, bolju stazu koju je znao da iskoristi.”
Koliko je Stenmark dominirao u tehničkim disciplinama najbolje pokazuju brojke iz Svetskog kupa. Sezone 1975/76, pobedio je svih sedam slaloma, pa 1976/77 devet od deset, 1981/82 osam od devet, 1974/75 sedam od osam i 1981/82 osam od devet. Još kada se tome doda savršenih sedam od sedam 1977/78 i deset od deset 1978/79 u veleslalomu, dođe se do neverovatnih brojki koje će teške neko u skorije vreme dostići. Zbog svojih neverovatnih uspeha, krajem sedamdesetih je zajedno sa Bjernom Borgom bio švedska nacionalna sportska ikona, ali su njih dvojica ipak bili dosta različiti. Stenmark je bio “čisto poslovan”, pojavio bi se, pobedio na trci i otišao. 
Niti jedan njegov intervju nije spektakularan, nikada nije bio ženskaroš, nije voleo provod i noćni život, a njegov privatan život nikada nije dolazio na naslovne strane tabloida. Stenmark je tu svoju “čudnost” objašnjavao medijima u jednoj rečenici: “Ja uvek moram biti bez ijedne mrlje, mene svi gledaju.”
Krajem leta 1979. godine Stenmark je tražio novi izazov u skijanju, vežbao je spust na glečerima Val Senalesa u Alpima, koji nikada do tada nije vozio. 14. septembra Norvežanin Erik Haker, inače dobar spustaš, isprobao je stazu, a Stenmark je krenuo za njim. Išlo mu je odlično i verovao je da će naredne sezone i u spustu ostvariti dobre rezultate. Ali, sledećeg dana, Stenmark je na treningu spusta doživeo jezivu nesreću. Bočni vetar učinio je da izgubi kontrolu na jednoj krivini i pao je. Otkotrljao se 200 metara niz glečer i izgubio svest. Pena mu je išla na usta, a kada su ga prebacili helikopterom u bolnicu u Bolcano, mnogi su mislili da neće izdržati. Ipak, uspeo je da se oporavi u Bolcanu i kasnije u bolnici u Inzbruku, a imao je i veliku sreću da nije doživeo povredu kičme. Mnogo godina kasnije Ingemar se prisetio te stravične nesreće: “Pitao sam koliko sam bio u nesvesti. Ne sećam se šta su mi odgovorili. Tek na putu u Bolcano postao sam svestan da se desilo nešto ozbiljno. Prvi put u životu transportovali su me u bolnicu.”
Posle nesreće pričao je svima da će se vratiti na stazu, a obećanje je održao i ne samo da se vratio, nego je na zimskim Olimpijskim igrama u Lejk Plesidu pobedio i u slalomu i u veleslalomu. U prvoj vožnji veleslaloma umalo da padne. Jedva je prošao četvrtu kapiju, računajući od cilja i izgubio dragocene sekunde. Posle prve trke bio je trećeplasirani, ali je u drugoj vozio kako je samo on znao, “razbio” je konkurenciju, bio je čak 95 stotinki bolji od drugoplasiranog i na spektakularan način osvojio zlatnu medalju, 
što mu je bila druga olimpijska medalja, posle bronze u Inzbruku četiri godine ranije. Nekoliko dana kasnije, u slalomu je posle prve trke bio tek četvrti. Fil Mer je imao prednost nad njim od 58 stotinki, ali je Stenmark u drugoj vožnji ponovo bio nedostižan. Bio je brži od Mera za više od jedne sekunde i osvojio još jednu zlatnu olimpijsku medalju. Svi su mu čestitali na neverovatnom uspehu, a švedski kralj ga je dočekao na cilju. Četiri godine kasnije, nije mu dozvoljeno da se takmiči na ZOI u Sarajevu, zato što je “profesionalac”. To nikada nije oprostio MOK-u, otvoreno ih je kritikovao i učestvovao u borbi da i oni koji primaju novac dobiju pravo učešća na Igrama. Borba se isplatila, ali sa 32 godine, 1988. godine u Kalgariju, fizički više nije bio na nivou mladih lavova kao što je Alberto Tomba i ostao je bez medalje.
Na Svetskim prvenstvima je osvojio četiri medalje, 1978. godine u Garmiš–Partenkirhenu zabeležio je “tehnički dubl”, a četiri godine kasnije u Šladmingu, bio je prvi u slalom i drugi u veleslalomu. 
Ima 86 trijumfa u Svetskom kupu, cifra od 54 drugoplasiranog Hermana Majera izgleda smešno u poređenju sa tim. Drugi je bio 45 puta, a treći 28 puta. Iako nije vozio brzinske discipline, osvojio je 1976, 1977. i 1978. godine veliki kristalni globus kao ukupni pobednik Svetskog kupa. U njegovoj vitrini stoji i po osam manjih kristalnih globusa, osvojenih u slalomu i veleslalomu. Nakon karijere, Ingemar Stenmark se povukao i živeo mirno u Monaku. Dobio je sva moguća priznanja u Švedskoj i to ne samo sportska. Čak je i od Norvežana dobio “zlatnu medalju Holmenkolena”.
Često su ga optuživali da je suviše hladan, što je bilo delimično tačno. Stenmark je znao da proslavi medalje, ali sa tim što kod njega nije bilo izliva emocija. Stalno je isticao da bez svojih drugova i trenera ne bi ni bilo medalja. Sve je radio nekako drugačije, lakše od drugih. Sa lakoćom je uvek pronalazio najkraću stazu, težište je bez problema prebacivao, jednostavno bio je neponovljiv. Mnogi ljubitelji “belih staza” će u glas reći: “Ingemar Stenmark je jednostavno najveći”, a čak i oni koji se ne slažu sa tim, neće moći da ospore činjenicu da će njegovi rekordi još dugo, dugo biti na snazi.