Kada je pedesetih godina prošlog veka Tom Simpson seo u automobil, stavio 100 funti u džep i spakovao svoja dva bicikla, on se uputio iz rodne Engleske ka kontinentalnom delu Evrope, sanjajući da postane veliki biciklistički šampion. I uspeo je Tom Simpson da ispuni svoje snove, nosio je žutu majicu na Tur de Fransu, postao je drumski prvak sveta, osvojio je olimpijsku medalju u Melburnu 1956. godine, pobeđivao na mnogim čuvenim jednodevnim trkama, a sve to ga je učinilo jednim od najboljih biciklista na planeti, donelo mu titulu sportiste godine u Velikoj Britaniji, ali i apsolutno priznanje u rodnoj zemlji za najboljeg biciklistu iz Velike Britanije ikada. Ipak, Tom Simpson nije želeo time da se zadovolji, on je imao još jedan veliki san, a to je da trijumfuje (ili „bar“ bude na podijumu) na najvećoj trci na svetu Tur de Fransu, a pošto mu se bližio kraj karijere, smatrao je da mu je 1967. godina verovatno poslednja prilika da to i učini.
I krenuo je Simpson odlično te godine na Turu, posle prve nedelje bio je 6. u generalnom plasmanu, ali i najbolje plasirani biciklista od svih favorita u trci. Naredne nedelje trka je bila u Alpima, kada se znalo da će početi velika borba za generalni plasman, a Tom Simpson je baš tih dana doživeo peh. Zadobio je velike stomačne probleme, imao je dijareju i gotovo da nije mogao ništa da jede, a ti problemi su uticali na to da u Alpima bude daleko od svojih mogućnosti i da posebno lošom vožnjom u etapi preko čuvenog Kol de Galibijea, sklizne u generalnom plasmanu i gotovo ostane bez šansi za trijumf u trci. Pojedine kolege iz Pežo BP Mišelin tima savetovali su Simpsona da smanji napore, da ne rizikuje zdravlje, a Gaston Plaud direktor tima zahtevao je od Britanca da odustane od trke, ali on nije želeo. Razlog za to mnogi vide i u činjenici da je menadžer Simpsona vršio pritisak na njega, govorivši mu da mora da se bori i da pruži sve što može, kako bi izborio što bolji plasman i obezbedio sebi dodatne finansijske prirhode. A onda je došla na red 13. etapa u trci, koja je kretala iz Marselja i preko čuvenog Mon Ventua završavala se u Karpentrasu.
Bio je 13. jul, napolju je bio „vrelac“, po nekim procenama temperatura je na pojedinim delovima staze bila i preko 40 stepeni celzijusa. Uz te teške uslove, bicikliste je čekala vrlo naporna etapa, jer je Mon Ventu vrlo težak brdski prevoj, a po mnogima i najteži brdski cilj na trci te godine. Na startu te etape jedan novinar primetio je da Tom Simpson ne izgleda najbolje i pitao ga je da li je to posledica vrućine. „Nije vrućina, nego Tur!“ – odgovorio mu je Simpson.
Početkom etape Tom Simpson je izgledao solidno, bio je u vodećoj grupi, ali su mnogi primetili da je često iz bidona pio „vodu“. Ispostaviće se kasnije da to zapravo i nije bila voda, već da je pre starta etape Simpson sipao viski u bidon umesto vode, kako bi ga konzumirao tokom etape. Kada je krenuo uspon na Mon Ventu, Tom Simpson je izgledao veoma loše, počeo je da zaostaje za vodećima, a onda je u jednom trenutku krenuo da vozi cik-cak i da krivuda po stazi, pre nego što je pao sa bicikla. Čelnici njegovog tima su mu prišli kako bi mu ukazali pomoć, a jedan od njih mu je navodno rekao da je za njega Tur de Frans završen i da je to bilo to od njega za tu godinu. Usledio je po nekim navodima legendarni odgovor Simpsona, koji će kružiti kasnije medijima, ali i koji će tu dramu pretvoriti u tragediju.
„Vratite me na bicikl!“ – pisali su mediji da je tada rekao Tom Simpson, iako su kasnije mnogi demantovali ovu informaciju i tvrdili da je ona samo deo legende, a da je Simpson zapravo samo promrljao „na, na, na“ (bicikl). Njegova želja je ispunjena, vratili su ga na bicikl, a on je potom vozio još nekoliko stotina metara, dok nije potpuno ostao bez svesti, a gledaoci su tada pritrčali kako bi ga zadržali da ne padne sa bicikla. Usledili su dramatični i veoma mučni trenuci, gledaoci su prisustvovali kako se jedan mladi život gasi, a ni veštačko disanje medicinskih radnika, ali i čelnika njegovog tima, kao i brzo prebacivanje helikopterom u bolnicu, nisu pomogli. Tom Simpson je tog 13. jula 1967. godine okončao svoj život na čuvenom Mon Ventu. Imao je nepunih 30 godina.
Ubrzo su se saznali rezultati obdukcije i oni će žestoko potresti, ali i promeniti biciklizam. Tom Simpson je tokom kobne etape konzumirao alkohol, ali i ne samo to, već je i uzimao amfetamin, poznati doping, što je u kombinaciji sa njegovim prethodnim zdravstvenim problemima, kao i teškom etapom i velikom vrućinom, dovelo do toga da mu srce stane i da on izgubi život tokom etape na Tur de Fransu. Ubrzo je biciklistička federacija zabranila upotrebu dopinga koji može da ugrozi zdravlje takmičara, ali i donela odluku o obaveznom doping testiranju biciklista na velikim trkama, koja će zaživeti godinu dana posle Simpsonove smrti.
Tom Simpson je dugo smatran za najboljeg biciklistu kojeg je Velika Britanija ikada imala, a njegov tragičan kraj tokom trke na Tur de Fransu učinio je da legenda o njemu, kao o biciklisti koji i kada se rastaje sa životom ne odustaje od trkanja, postane još slavnija. Navodna njegova izgovorena rečenica: „Vratite me na bicikl!“ – postala je mnogima sinonim za neverovatan sportski duh koji je posedovao ovaj legendarni biciklista. Tom Simpson je sahranjen u rodnoj zemlji, a na spomeniku pored kojeg večno počiva piše: „Telo ga je bolelo, noge su mu bile umorne, ali on i dalje nije odustajao.“
Kako su izgledali dramatični i tragični momenti u kojima je Tom Simpson izgubio život tokom uspona na Mon Ventu na Tur de Fransu 1967. godine, možete pogledati na snimku koji je pred vama. Upozoravamo vas da su snimci veoma uznemirujući.