Nekadašnji vozač Formule 1 Aleks Zanardi osvojio je zlato na Paraolimpijskim igrama u Londonu 2012. godine u disciplini bicikl na ručni pogon. Možda to ne bi bilo neobično, da Italijan 11 godina ranije nije doživeo strašan udes posle koga su mu lekari rekli da je “mrtav čovek”.
Aleks Zanardi je u Formuli 1 vozio za Džordan, Minardi, Lotus i Vilijams, a svoje najbolje rezultate tokom auto-moto karijere ostvario je u CART seriji, u kojoj je osvojio dve titule 1997. i 1998. godine. A onda je na trci CART serije 2001. godine doživeo stravičnu nesreću. 
Zanardi je stradao u Lausicu u Nemačkoj, vozilo mu je bilo bukvalno prepolovljeno i bilo je pravo iznenađenje da je ostao živ. Do nesreće je došlo vrlo brzo posle starta, kada je Zanardi imao kontakt sa jednim od vozača, zbog čega se okrenuo na stazi i izleteo na put Aleksa Taglijanija. Njegovo vozilo je presečeno na pola kada ga je Taglijani direktno udario pri brzini od 321 kilometara na čas i tom prilikom Zanardi je ostao bez obe noge. Lekari su morali da ga reanimiraju sedam puta. Uspeo je da opovrgne zaključak stručnjaka iz NASA o tome koliko dugo ljudsko telo može da preživi u datim okolnostima. Rekli su mu: “Zvanično, vi ste mrtav čovek”. Taj “mrtav čovek” je jakom voljom pobedio sve nedaće, a uz pomoć proteza hodao je samo nekoliko meseci nakon tragedije.
Na auto-moto stazu se vratio na legendarnoj „Monci“ u specijalno dizajniranom vozilu, samo dve godine posle nesreće, i dobio je priliku u Evropskom šampionatu turing automobila, a potom i u Svetskom, gde je ostvario nekoliko pobeda. 
Uporedo sa bavljenjem auto-moto sportom, 2007. godine je počeo da vozi bicikl sa ručnim pogonom i na Njujorškom maratonu je osvojio četvrto mesto, posle samo četiri nedelje treninga. Tada je dobio ideju o učešću na Paraolimpijskim igrama u Londonu 2012. godine, a bicikl na ručni pogon je postao njegov novi život i pomoćnik na putu ka njegovoj novoj slavi. Pobedama na biciklističkim maratonima u Veneciji, Rimu i Njujorku zaslužio je mesto u timu za London, gde je ispisao jednu od najlepših sportskih priča.
Čuveni Italijan je prvo na Igrama u Londonu u trci na hronometar na 16 kilometara u svojoj kategoriju H4 bio dominantan. Prevezao je 16000 metara za 24 minuta i 50 sekundi, što je za 27 sekundi bilo brže od drugoplasiranog Nemca Norberta Mosandla, dok je treći bio Oskar Sančez iz SAD-a. Bio je to bajkoviti trijumf neverovatne životne volje i upornosti, ali se Zanardi nije tu zaustavio. Dva dana kasnije u vrlo uzbudljivoj završnici osvojio je zlatnu medalju i u drumskoj trci na 48 kilometara. U sjajnoj trci koja je trajala nešto malo preko 2 časa, Zanardi je u samom finišu pobedio konkurenciju, a koliko je trka bila uzbudljiva možda najbolje govori podatak da je 8 takmičara završilo trku u razmaku od 3 sekunde. 
Najsjajnijim medaljama iz pojedinačne konkurencije pridodao je i srebro u timskom takmičenju, za kraj jedne od najlepših sportskih priča 2012. godine.
“Ja sam srećan čovek! I posle teške nesreće koju sam preživeo, sposoban sam da odlučujem i da biram šta želim da radim. Zašto bih sedeo kući i vrteo prstima? Zaista sam srećan.” – započeo je svoju “ispovest” posle završetka Igara Aleks Zanardi, a onda je nastavio: “Ovo paraolimpijsko zlato je jedno od najvećih ostvarenja u mom životu. Kada ste dvadesetogodišnjak, onda cenite medalje. Kada pređete četrdesetu, onda cenite sve što uradite u svakom danu. Sve je ovo jedna čarobna avanutra – sa fantastičnim završetkom.“
Aleks Zanardi je velika inspiracija za mnoge ljude širom planete, a njegov kratki dokumentarni film “Touch the sky“ ostavlja bez daha. Volja, upornost, hrabrost su samo neke od reči kojima smo sigurni da ćete otpisati Aleksa Zanardija posle čitanja ove priče, a on je svakako dokaz kako sam kaže da i najveći poraz može da postane najveći trijumf, samo ako u to verujete.