Nema mnogo igrača u istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu koji nisu igrali fudbal, već su se igrali fudbala. Ronaldo Luis Nazario de Lima je svakako bio jedan od njih. Brazilski majstor fudbala je sigurno jedan od najboljih napadača svih vremena, a da nije bilo silnih povreda, Ronaldo bi verovatno danas sam stajao na postolju najboljeg od najboljih.
Ronaldo je zaigrao za mladu reprezentaciju Brazila u svojoj 14. godini, a do 1993. godine, kada mu je bilo 16 godina, postigao je 59 golova u 57 odigranih utakmica za reprezentaciju Brazila do 17 godina. Profesionalnu karijeru je počeo u Kruzeiru. Međutim, nakon samo 14 odigranih utakmica za ovu ekipu, u kojima je postigao 12 golova, skrenuo je na sebe pažnju skauta holandskog PSV-a, koji su javili u centralu Filipsovca da su otkrili novog Romarija. Ipak su se prevarili. Ronaldo nije bio novi Romario, bio je još bolji od svog slavnog predhodnika u timu iz Ajndhovena. U PSV je stigao već naredne, 1994. godine, odmah posle Svetskog prvenstva u SAD-u na kome je sa nepunih 18 godina bio u sastavu Brazila, koji je došao do “boginje”. Odmah po dolasku u Holandiju, pokazao je zašto je doveden. U dve sezone za tim sa Filips Arene, Ronaldo je odigrao 46 utakmica i postigao 42 gola. To naravno nije moglo promaći najvećim evropskim klubovima, koji su jednostavno poludeli za sjajnim napadačem, a najkonkretnija je bila Barselona, pa se Ronaldo 1996. godine seli na Nou Kamp.
Sa fenomenalnim igrama nastavio je i u Kataloniji. Iako je u dresu Barselone proveo samo jednu sezonu, to je bilo više nego dovoljno da na Nou Kampu ostavi veliki trag, a kako i ne bi ostavio trag kada je u 37 utakmica dao 34 gola. Njegovi driblinzi i neki od neverovatnih golova (o tome više u narednom periodu na našem sajtu) se i danas prepričavaju u Kataloniji. U Barseloni su na kraju sezone odugovlačili sa potpisivanjem novog ugovora sa Ronaldom, što je iskoristio Inter, koji ga je za 19 miliona funti (tadašnji rekord) doveo na Đuzepe Meacu.
Kada je 1997. godine prešao u Inter, svi su očekivali Ronaldov nastavak sjajne golgeterske serije. Na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Francuskoj je briljirao, ali samo do finala. Pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, Ronaldo se razboleo uoči finala sa Francuzima, koji su na Stadionu Francuska prosto razbili Brazilce sa 3:0 i tako ih sprečili da odbrane titulu osvojenu četiri godine ranije. Ipak, Ronaldo se potom vratio u Inter, gde je nastavio da “zlostavlja” protivničke golmane. Sve do kobne utakmice sa Lećeom, 21. novembra 1999. godine. Ovaj datum se slobodno može uvesti u knjige, kao datum kada je osakaćena jedna od najvećih fudbalskih karijera ikada. Ronaldo je u tom susretu povredio koleno, a ta će ga povreda pratiti do kraja karijere. Na teren se vratio nakon pet meseci pauze, 12. aprila 2000. godine, u utakmici Kupa Italije sa Laciom. Na terenu je proveo sedam minuta, pre nego što je obnovio povredu zbog koje je nakon toga obavio dve operacije i bio odsutan mesecima sa terena. Ipak, vratio se na teren za Svetsko prvenstvo 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji, gde je rešetao protivničke mreže, bio golgeter šampionata i predvodio svoju reprezentaciju do ponovnog osvajanja najvažnijeg fudbalskog trofeja. Prvenstvo u Aziji je označilo veliki povratak Ronalda na najveću fudbalsku scenu.
Početkom ovog veka, u Madridu su stvoreni Galaktikosi, tim koji je sačinjen od najvećih fudbalskih zvezda. Posle Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji veće fudbalske zvezde od Ronalda nije bilo, pa je Predsednik Reala Florentino Perez iskeširao 39 miliona za Ronalda i madridska avantura mogla je da počne. U svom debiju u dresu Reala, Ronaldo je postigao dva gola i odmah nagovestio da nije zaboravio da trese mreže. U svojoj prvoj sezoni u dresu Reala postigao je 23 gola i osvojio titulu prvaka Španije, koja mu je izmakla kao članu Barselone. Naredne sezone je postigao 24 gola i bio najbolji strelac Primere, ali su ponovo usledile povrede i prvi problemi sa debljinom, koji će ga pratiti do kraja karijere. Tadašnji trener Reala Fabio Kapelo sve je manje verovao u Ronalda, a kada je iz Mančester Junajteda stigao Rud van Nistelroj, to je bio i definitivni znak da je došlo vreme za rastanak sa Madridom. Ronaldo je 2007. godine, potpisao za Milan u transferu koji je iznosio 7,5 miliona evra.
Međutim, na San Siru je samo na trenutke mogao ponuditi svoju magiju. Uveliko načet povredama, godinama i salom, Ronaldo je odigrao 20 utakmica za „Rosonere“ u kojima je postigao devet golova. Već naredne sezone odlučio je da se vrati u domovinu, u Korintijans, gde je donekle došao sebi i podsetio na stare dane. Odigrao je 31 utakmicu za brazilski klub i postigao 18 golova, a onda je u februaru 2011. godine, sa skoro punih 35 godina i zvanično odlučio da prestane sa aktivnim igranjem fudbala. U penziju je Ronaldo otišao kao jedan od najvećih napadača svih vremena. Svoju prvu Zlatnu loptu je osvojio 1997. godine sa samo 21 godinom, a isto mu je pošlo za rukom i 2002. godine. Kada je završavao karijeru držao je rekord po broju postignutih golova na Svetskim prvenstvima (kasnije je taj rekord oborio Miroslav Klose), a u izboru FIFA-e izabran je u idealan tim svih vremena, gde je u napadu zajedno sa legendom holandskog fudbala Johanom Krojfom.
U mnogim anketama svrstan je u top deset najboljih fudbalera svih vremena, a da ga kroz gotovo celu karijeru nije pratila hronična povreda kolena, veliko je pitanje gde bi se zaustavio. Podsetite se kako je rešetao protivničke mreže jedan od najboljih napadača svih vremena – Ronaldo Luis Nazario de Lima.