Verovatno nije mali broj vas koji kada prisustvuju nekom sportskom takmičenju kažu: „Eh, da sam ja na terenu bolje bi odigrao od onih koji su tamo“. Ali, da li bi stvarno mogli tako nesto da izvedu i da li uopšte neki običan gledalac može da postane sportski heroj? Verujemo da će mnogi reći da tako nešto nije moguće, ali verovatno samo zbog toga što nikada nisu čuli za Džona Pajusa Bolanda, gledaoca koji je postao dvostruki olimpijski šampion. Da, da, dobro ste pročitali…
Džon Pajus Boland rođen je u drugoj polovini 19. veka u dobrostojećoj porodici. Dok je odrasto školovao se privatno, da bi posle završene srednje škole u Birmingemu, odlučio se da ode na studije prava na čuveni Oksford. Dok je studirao, saznao je da Pjer de Kuberten planira obnavljanje Olimpijskih igara i da će prvo takmičenje na modernim Igrama biti održano u Atini 1896. godine. Za Bolanda, koji je od malena voleo mnoge sportske discipline, jedan od snova je bio da kao posetilac bude u prestonici grčke na toj najvećoj sportskoj smotri. U isto vreme te 1895. godine jedan od članova organizacionog komiteta Igara studirao je na Oksfordu, pa je Džon organizovao sastanak sa momkom po imenu Manos, na kojem je uspeo da se dogovori sa njim da naredne godine dođe u Atinu i da prisustvuje prvim Olimpijskim igrama.
Boland je tako otputovao u Atinu te 1896. godine u nameri da gleda takmičenja i bez ikakve želje da u njima učestvuje, iako je pomalo igrao tenis, ali je o “belom sportu” u svom časopisu u kome je radiom pisao da je to dosta dosadniji sport od kriketa. Međutim, nekoliko dana pred start Igara Boland se našao na večeri sa grčkim teniserom Dimitriosom Kasdaglisom, koji mu je rekao da za tenis ima malo prijavljenih igrača i pitao ga zašto se on ne bi oprobao na turniru, ako već zna da igra tenis?! Za momka koji je toliko voleo sport nije bilo dileme, odmah je prihvatio izazov i pristao sa oproba na turniru. Ubrzo je pozajmio reket, ali nije imao sreće da nađe za sebe odgovarajuće teniske patike, pa je mečeve igrao u običnim kožnim cipelama koje je nosio svakodnevno i sa kojima je i došao u Atinu. Nije se prijavio samo za singl konkurenciju, već je odlučio da nastupi i u dublu, gde je za partnera odabrao nemačkog atletičara (800 metara) Fridriha Trauna.
Džon Pajus Boland je briljirao na turniru, u prve tri runde pobedio je tri predstavnika domaćina i plasirao se u finale, gde mu je protivnik bio (a ko drugi?!) momak koji ga je pozvao da učestvuje na turniru, Dimitrios Kasdaglis. Uspeo je Boland dobrom igrom da svlada i njega i tako osvoji prvu zlatnu medalju u tenisu u istoriji Olimpijskih igara, a da pritom nije ni planirao da učestvuje na turniru. Odmah pošto je trijumfovao u singlu, Boland je briljirao i u konkurenciji parova, gde je zajedno sa Traunom uspeo da dođe do olimpijske zlatne medalje i to savladavši u finalu opet “jadnog” Kasdaglisa i njegovog partnera Demetriosa Petrokokinosa. Reklo bi se i više nego dobar učinak za čoveka koji je na Igre došao turistički.
Zanimljivo, da iako je upisao svoje ime u knjigama iz sportske istorije, Boland nije imao nameru da nastavi da se bavi tenisom, već je naredne godineo diplomirao na Oksfordu, da bi potom ušao u politiku i postao poslanik nacionalističke irske parlamentarne stranke. Iako nije trenirao celog života, iako nije vodio sportski način života, iako nije primenjivao zdrav način ishrane, iako je bio samo “amater”, to nije sprečilo Džona Pajusa Bolanda da igrajući samo na jednom teniskom turniru ostvari uspeh kakav nisu ni mnogi dosta poznatiji teniseri od njega i da na taj način ispuni svoj sportski san i postane olimpijski šampion, trijumfovaši na turniru na koji je otišao samo kao posmatrač.