Za Pitera Maravića granice su postojale jedino kao zamišljene linije koje razdvajaju ljude. Predrasude okoline koristio je kao akumalator kojim će napuniti baterije kako bi svima pokazao da nije moguće jedino ono što se iskonski ne želi dovoljno jako… A njegova jedina želja, od malih nogu, zvala se košarka. Piter „Pit“ Maravić je upamćen kao nenadmašni zabavljač i verovatno najveći inovator i dribler u istoriji NBA lige. Bio je visok 196 centimetara, ništa specijalno. Atletski je bio daleko ispod ljudi koji danas igraju košarku. Bio je čupav, maltene neugledan, verovatno bi svaki klinac koji bi ga danas video pomislio da bi ga dobio jedan na jedan. Kakva greška. Uz sve ovo, bio je lud za košarkom, lud za provodom, lud za pobedom, lud za drugačijim načinom života… Plakao je kad bi njegov tim izgubio, a često je dolazio na utakmicu poprilično pijan. Na krovu kuće jednom je napisao velikim slovima: “Uzmite me!” Bila je to njegova iskrena poruka vanzemaljcima, u koje je tako strastveno verovao. Kroz centar Nju Orleansa redovno je vozio svoju limuzinu obloženu kožom aligatora 150 kilometara na sat, a jednom je rekao da mu je najveća fantazija u životu da “bude nevidljiv”, kako bi mogao da “poskida glave svima iz bogatih bankarskih porodica”. Upravo ovo „ludilo“, kombinovano sa hiljadama sati besomučne vežbe, učinilo je od „Pita“ verovatno najboljeg napadača kojeg je košarka videla. Nije postojao način, a teško da bi i danas postojao način da ga sačuvate. 
Koševi iz teških pozicija, dodavanja kroz noge, iza leđa, preko glave, čuveno dodavanje bez gledanja, sve je to „Pit“ radio prvi i verovatno najbolje ikada. Ljudi su sedamdesetih godina prošlog veka gledali NBA mečeve isključivo zbog Maravića.
Rođen je 22. juna 1947. godine u gradiću Alikvipa u Pensilvaniji. Otac mu je bio košarkaški trener i već od druge godine, najbolji drug „Pita“ postaje košarkaška lopta. Legenda kaže da je skoro odmah počeo da pokazuje znake svojeglavosti ili onog umetničkog dara, zavisno od vaše slobodne interpretacije. Voleo je loptu više od svega, sa njom je išao na spavanje, budio se, odlazio u prodavnicu… Driblao je loptu dok je hodao, dok je vozio bicikl, čak i dok je nejgov otac vozio automobil, „Pit“ je driblao kroz prozor. Odlasci na posao svog oca Petra Maravić za malog „Pita“ su bili najsjaniji trenuci njegovog detinjstva, a koliko je bila važna očeva figura u njegovom odrastanju, pričao je mnogo godina kasnije: „Tata je uvek imao najveći uticaj na mene. Od malih nogu pamtim ga kao mog najvećeg heroja, osobu za koju sam zaista bio istinski vezan. Verovatno nikada ne bih ni zavoleo košarku da nije bilo njega. Podržavao me je u svemu, bio je uz mene kada mi je bilo najteže. Uvek se trudio da mi pomogne, usmeravao me je, učio, pokušavao je da mi pomogne da usavršim svoju igru i obogatim košarkaško znanje. Bez njega nikada ne bih uspeo.”
U srednjoj školi, bio je totalno neverovatan na terenu, ali ništa manje neverovatan van parketa. Zbog čestih nestašluka, tri puta je menjao srednju školu. Jedan od Maravićevih srednjoškolskih trenera je njegov divlji pokret šuta poistovetio sa pokretom kada banditi u Vestern filmovima izvlače pištolj i pucaju. Od tada će „Pit“ Maravić za sve u svetu košarke biti „Pistol Pit“. Završio je srednju školu u Raleju 1965. godine, i pošto je bio jako mršav, godinu dana je proveo na Vojnoj akademiji Edvards, gde je dobio na mišićnoj masi. Reputacija “Pistol Pita” daleko se čula, a kao rezultat svega toga javili su se čelnici univerziteta Luizijana koji su po svaku cenu želeli da u svom sastavu imaju Maravića. 
Bajka iz studentske karijere samo upotpunjuje antologijsku priču o jednom od najvećih igrača ikada. „Pit“ Maravić je 1966. godine primljen na LSU, gde je trener bio njegov otac „Pres“. Odmah po dolasko postao je “tatin sin”. Odmah su na Univerzitetu krenuli sa neizbežnim prozivanjem da je tatin sin i da će samo zbog toga biti u startnoj postavi. Bilo je tada i razmirica, neslaganja oko odigravanja pojedinih akcija. Ipak, napredak ekipe u odnosu na prethodnu sezonu bio je očigledan, a Piter je odmah krenuo da “sipa”. Već u prvoj utakmici se zaustavio na 50 poena, 14 skokova, i 11 asistencija! Bio je nezaustavljiv u kontri, majstor finti, a posebno se pamti jedan komentar tokom prenosa mečeva njegovog Univerziteta: “Dodaće? Neće, ide na ulaz. Ne, dodaće! Ipak je otišao na ulaz. I sad je kasno. Laki poeni za vihornog Maraviča.” – bile su reči komentatora posle jednog prodora Pitera Maravića. Vrlo rano se moglo primetiti da je u pitanju jedan od onih sportista koji ne žele da pobede baš po svaku cenu. Takvi žele da pobede na svoj način. “Nije dovoljno pobediti, neophodno je i zabaviti se.” – bio je moto “Pistol Pita” koga se držao tokom cele karijere. U prvoj sezoni je imao prosek od 43.6 poena po meču, u drugoj 43.8, u trećoj 44.2 i u četvrtoj 44.5. To je u proseku 44.2 poena po meču u NCAA karijeri. A samo dodajte tome činjenicu da tada još nije uvedena trojka i sve ostale reči će biti suvišne. Tri puta je izabran u prvu NCAA petorku, jednom je bio igrač godine, ali nikada nije bio omiljen u medijima, jer je imao 197 centimetara i jedva 70 kilograma, dugu kosu, šiške preko očiju, bio je buntovnik, vodio je, slobodno se može reći „hipi“ život. Ipak, visok plasman na NBA draftu Maraviću je bio zagarantovan.
Na draftu 1970. godine izabran je kao treći pik prve runde od strane Atlanta Houksa. U ruki sezoni Maravić, koga su proglasili „najvećom belom nadom“ je bio pod ogromnim pritiskom nakon što je potpisao ugovor vredan gotovo 2 miliona dolara za pet sezona. U tom trenutku bio je to najveći ugovor u istoriji košarke. U Atlanti je krenulo traljavo. Problema je bilo dosta, ali pre svega u „svlačionici“. 
„Pitovi“ saigrači su smatrali da je preplaćen, da jedan ruki ne zaslužuje toliki novac, a bilo je i onih koji su smatrali da pruža slabije partije od očekivanih. Što deluje poprilično neverovatno, kada se uzme u obzir da je Maravić u ruki sezoni prosečno beležio po 23 poena, 4 asistencije i 4 skoka, tako da je teško mogao puno bolje u ruki godini, bar na terenu… Van terena, živeo je „Pistol“ Pit „punim plućima“, uz dosta izlazaka, lepih devojka, alkohola… što ga je možda na kraju i koštalo duže karijere. Iako je igrao sasvim dobro i narednih sezona, posebno u napadu, gde mu je poenterski učinak po sezonama bivao i preko 25 poena, ali pritisak javnosti je bio veliki. Navijači i lokalni mediji tražili su ono jedino što je nedostajalo, a što je njima i bilo najvažnije – pobede. Iako je u četvrtoj sezoni u Atlanti, Maravić beležio prosečno 28 poena, za sve je to bilo nevažno, jer su pobede izostajale. Tada je počela nervoza da vlada i kod Maravića i kod rukovodstva Atlante, „Pit“ je smatrao da rezultati ne mogu biti bolji, jer nema kvalitetne saigrače, a čelnici Atlante su imali primedbe na njegovo ponašanje van terena, ali su i smatrali da „Pit“ nije pravi lider ekipe na terenu, da nema liderske sposobnosti, pa je rastanak bio neminovan. Pri kraju ugovora sa Atlantom, „Pistol Pit“ trejdovan je u Nju Orleans Džez, za ni manje ni više nego šest igrača (četiri aktivna i dva pika na draftu).
Problema je bilo sve više i više, a čini se da je glavni bio da dokaže da loša reputacija koja ga je već tada pratila nije zaslužena. Uz to je pokušavao na terenu da zaboravi na iznenadnu smrt (samoubistvo) majke, koja ga je samo dodatno uzdrmala. Uspeo je nekako da se izdigne iz svih problema, postao je vođa svoje ekipe na terenu, a gledao je i da što više igra za svoje saigrače. Imao je veliki „arsenal“ dodavanja, koja nekada i nisu bila racionalna i za koja nekada njegovi saigrači i nisu bili spremni, ali je njegova lucidnost oduševljavala sve širom NBA lige. Sa poenima i dalje nije imao problema, ako ih je bilo mnogo u Atlanti, onda ih je u Nju Orleansu, koji se savršeno uklapao u njegovu ličnost, bilo još više. 1977. godine je imao 31.1 poen po meču, a najbolji duel karijere odigrao je protiv Njujork Niksa, kada je postigao 68 poena.
Ipak, tim je opet igrao slabo, a krivac se naravno znao. Opet je to bio Maravić, jednostavno „Džezerima“ je trebao krivac, a osuditi „Pita“ je već bila proverena varijanta. Možda bi im „Pit“ i odgovorio na terenu, da baš tih dana nije povredio koleno. Posle te povrede, čini se da „Pistol Pit“ nije bio isti igrač i da su problemi sa kolenom ostavili veliki trag na njega. Sve češće su bile povrede i serije utakmica u kojima kao da je bio odsutan. Svakome ko i malo zna o tome, bilo je jasno da je depresivan, a takođe je imao i fizičkih problema. Utehu za sve probleme je pronašao tamo gde nije smeo – u alkoholu. U razuzdanom životu, u kome je sve manje mesta bilo za košarku. Sledila je burna svađa sa upravom Nju Orleansa, a zatim otkaz.
„Pit“ Maravić je u januaru 1980. godine potpisao za Boston Seltikse, u koje je bio zaljubljen od najmlađih dana i gde je igrao njegov idol Bob Kouzi. Solidna ekipa, te godine zaustavljena je u finalu konferencije od strane velikog rivala Filadelfije Seventisiksersa. „Pit“ je dobijao pohvale, ali ovaj put za igru u odbrani. Nedostatak produkcije u napadu pokušao je na taj način da nadomesti. Ipak, i dalje ga je “žuljala” klupa. Bilo je to kao sporedna uloga u filmu u kome ste navikli da budete glavni akter. Kako se najbezbolnije prebaciti iz sprinta u maraton? „Pit“ Maravić za to nije imao živaca. Oprostio se od profesionalnog bavljenja košarkom na kraju svoje prve i poslednje sezone u zelenom dresu. Slučaj je hteo da upravo u toj Maravićevoj poslednjoj sezoni bude uvedena trojka. Imao je 10/15 za tri poena, znači 66.7%, dok se danas svaki procenat preko 40 smatra odličnim učinkom. Kada pogledate ove brojke, jedna stvar će vam verovatno biti potpuno neverovatna, 
niko nikada nije rekao da je Piter Maravić sebičan. „Da sam barem imao sreće da igram uz dobre igrače čitavu karijeru, drugačije bi se o meni govorilo. Možete li da zamislite šta bi pričalo da sam celu karijeru igrao u Vašingtonu, Bostonu ili Los Anđeles Lejkersima? Imao bih dve titule u rukama i o meni bi govorili u superlativima.“ – govorio je Maravić po okončanju karijere.
Ubrzo nakon završetka profesionalne karijere, “Pistol Pit” nestaje iz javnosti. Oni koji su ga poznavali lično pričali su da ga je samlela bol što je suviše rano, sa samo 33 godine, morao da okači patike o klin. Problemi sa pićem postepeno su se povećavali, a bivša igračka legenda odlučila je da apsolutno nestane iz javnosti. Nakon nekoliko godina samotnjačkog života, vratio se u košarku, rešen da podeli svoje znanje sa mlađim generacijama. Međutim, 5. januara 1988. godine, u 40. godini života, odmah pošto je odigrao basket na ulici, prepuklo je srce jednom od najvećih košarkaša svih vremena „Pita“ Maravića. Ležeći na zemlji, Maravić je rekao “sad se stvarno dobro osećam” i zauvek se preselio u legendu. Kasnije su patolozi otkrili da je rođen bez leve koronarne arterije. U prevodu, jedan od najboljih napadač u istoriji košarke uvek je bio na korak od smrti. Nakon smrti Maravić je primljen u Kuću slavnih u Springfildu, a njegov dres sa brojem 7 kojeg je nosio penzionisan je u Juti Džez (ex. Nju Orleans Džez).
Košarkaškim zaljubljenicima je danas ostala samo legenda o jednom o najvećih igrača ikada, „košarkaškom mađioničaru“ koji je izumeo moderan dribling i koji je pogađao sa svih pozicija. Priča o neshvaćenom košarkaškom umetniku, prenosiće se sa kolena na koleno, dok god bude ove planete i dok god se igra ova „magična“ igra. Po jednoj legendi, noću, dok svi spavaju, jedan košarkaški teren u Pitsburgu „plače, čekajući da mu se „Pistol Pit“ vrati.
Pogledajte i uživajte u 10 najboljih poteza u karijeri „košarkaškog mađioničara“ – Legendarnog “Pistol Pit” Maravića!