"Najbrža bela štafeta"

“Najbrža bela štafeta”

Jugoslovenska atletika nikada nije imala previše uspeha na planetarnim šampionatima. Iako su vrlo često imali velike atletske zvezde koje su smatrane za favorite u svojim disciplinama, medalja je atletičarima Jugoslavije nekako uvek izmicala. To se promenilo posle raspada SFRJ-a, pa su kasnije atletičari sa prostora bivše Jugoslavije uspevali da osvoje medalje na planetarnim šampionatima, ali do te 1991. godine, kada je reprezentacija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije poslednji put nastupili na planetarnom šampionatu, medalja je ostala samo san. A nije da atletičari iz Jugoslavije nisu bili blizu medalja, takmičenja su znali da završavaju na 4. i 5. mestima, ali uvek je nešto malo nedostajalo. Sličan takav slučaj dogodio se i na Svetskom šampionatu u Tokiju 1991. godine, kada je jako malo nedostajalo da štafeta Jugoslavije 4×400 metara osvoji medalju, ali i ako nisu uspeli, napravili su podvig koji se i danas prepričava…
Dejan Jovković, Nenad Đurović, Ismail Mačev i Slobodan Branković trčali su “nestvarno” u Tokiju. U polufinalu su na iznenađenje mnogih istrčali novi rekord Jugoslavije u vremenu 2:59:95 i obezbedili plasman u finale. Pre finala mišljenja su bila oprečna, znalo se da će se Amerikanci i Britanci boriti za zlatnu medalju, a za bronzu su najveće šanse davane Jamajčanima, Kenijcima i Nemcima, dok su pojedinci verovali i da Jugosloveni možda mogu da iznenade i umešaju se u borbu za odličja. Ipak, mnogima je takav ishod izgledao kao nešto što nije moguće da se dogodi, ali da su takva nadanja i nagađanja imale osnova videlo se u finalnoj trci.

Dejan Jovković trčao je prvu izmenu u štafeti Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Tokiju.
Dejan Jovković trčao je prvu izmenu u štafeti Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Tokiju.

Od starta trke Amerikanci i Britanci su zauzeli “čelo karavana”, pa je bilo jasno da će oni završiti daleko ispred svih i voditi veliku borbu za zlatnu medalju. Iza njih se odvijala ništa manje zanimljiva borba, Jamajčani i Kenijci su trčali odlično, a ni Jugosloveni nisu puno zaostajali. Dejan Jovković trčao je odlično za “Plave” u prvoj izmeni, koju je završio na 4. mestu. Usledio je nešto malo slabiji nastup Đurovića u drugoj izmeni, pa su Jugosloveni bili na polovini trke na 6. mestu, ali ne predaleko iza u tom trenutku trećeplasiranih Kenijaca. Štafetu je tada preuzeo Ismail Mačev, koji je pre svega odličnim trčanjem u poslednjih 80 metara uspeo da “Plavima” donese 5. mesto, ali i da ih približi Jamajčanima i Kenijcima koji su vodili veliku borbu za treće mesto. Poslednja izmena za Jugoslaviju bio je legendarni Slobodan Branković, jedan od najboljih četiristometraša u Evropi tih godina.
Trčao je Branković fenomenalno, već na polovini poslednje izmene potpuno je prišao Jamajčaninu i Kenijcu, a ostavio je daleko iza sebe Nemca, da bi na krivini uspeo da prestigne Kenijca. Činilo se u tim trenucima da Slobodan Branković može da prestigne i Jamajčanina i Jugoslovenima donese bronzanu medalju, ali dok se vodila legendarna borba za zlato u kojoj su Britanci nadmašili Amerikance, malo je na ciljnom pravcu ponestalo snage Brankoviću, pa je Sejmur Fagan uspeo da zadrži Jamajku na trećem mestu, dok su Jugosloveni morali na kraju da se zadovolje 4. mestom. Iako nisu uspeli da osvoje medalju u Tokiju, članovi štafete Jugoslavije na 4 x 400 metara potpuno su oduševili sve ljubitelje sporta u domovini.

Legendarni Slobodan Branković trčao je odlično u poslednjoj izmeni u štafeti Jugoslavije u Tokiju.
Legendarni Slobodan Branković trčao je odlično u poslednjoj izmeni u štafeti Jugoslavije u Tokiju.

Posle te trke javnost u Jugoslaviji na svim mestima pričala je o “najbržoj beloj štafeti”, kako su mediji prozvali štafetu Jugoslavije pre finalne trke. Iako je i pre njih bilo nekoliko “belih” štafeta koje su trčale za nijansu brže nego što su oni to učinili u Tokiju, javosti u Jugoslaviji to nije nikako umanjilo njihov uspeh, pa su za njih oni bili i ostali najbrža atletska “bela” štafeta. Zanimljivo je i da se posle trke u mnogim gradovima Jugoslavije moglo videti puno dece kako se štafetno trkaju ulicama, “sanjajući” u tim trenucima da i oni jednog dana dostignu veliki uspeh kakav su u Tokiju ostvarili Dejan Jovković, Nenad Đurović, Ismail Mačev i Slobodan Branković. Članovi štafete iz Tokija su mnogo godina posle šampionata u prstonici Japana znali da istaknu kako su veoma ponosni na uspeh koji su ostvarili na Svetskom prvenstvu 1991. godine, ali i da je kod njih ostala mala žal što su u finalu trčali nekoliko desetinki sporije nego u polufinalu i što bi da su bili na istom rezultatskom nivou kao u polufinalu mogli da kompletiraju svoj podvig osvajanjem odličja.

"Najbrža bela štafeta" koja je u Tokiju osvojila 4. mesto.
“Najbrža bela štafeta” koja je u Tokiju osvojila 4. mesto.

28 godina posle prvenstva u Tokiju, u Beogradu je preminuo Ismail Mačev, a na njegovoj sahrani u vrlo emotivnom i potresnom trenutku, njegovi saborci iz Tokija poneli su mu sanduk, želevši na taj način da se zajedno kao štafeta oproste od legendarnog Ismaila Mačeva.
“Najbrža bela štafeta” do danas je ostala u sećanju mnogim Jugoslovenima, koji su bili oduševljeni kako su te večeri u Tokiju u konkurenciji uvek prejakih Amerikanaca, Britanaca i Jamajčana, “Plavi” momci trčali, ispisavši jednu od najlepših atletskih priča bivše Jugoslavije. Kako je izgledala finalna trka u disciplini 4×400 metara na Svetskom prvenstvu u Tokiju, u kojoj su Jugosloveni umalo napravili senzacionalni uspeh i osvojili bronzanu medalju, možete se podsetiti na snimku koji je pred vama.

Author: Miloš

Share This Post On

Submit a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Share This