Vinsent “Vins” Lombardi je najveći trener u istoriji Amerčkog fudbala a verovatno i jedan od najvećih trenera u istoriji sporta, čoveka po kome se zove trofej koji se dodeljuje pobedniku superboula. Vins Lombardi je verovatno najbolji fudbalski trener svih vremena a njegova sposobnost da uči, motiviše i inspiriše svoje igrače pretvorila je Grin Bej Pekerse u najdominantniji NFL tim 60-ih i dovela ih do pet titula u sedam sezona. Bio je legendarni vođa čije reči i dalje žive i čiji trenerski stil je najpoštovananiji u NFL-u.
Trenersku karijeru započeo je 1939. godine kada je postao pomoćni trener u maloj srednjoj školi u Inglvudu. Promovisan je u glavnog trenera 1942. godine, odvevši ekipu do niza od 32 utakmice bez poraza, uključujući niz od 25 uzastopnih pobeda a zanimljivo da je u isto vreme predavao latinski, fiziku i hemiju u istoj školi. Na koledž koji je i pohađao Fordhem, vratio se kao pomoćni trener 1947. godine i ostao dve sezone. Tada je maštao samo da postane glavni trener Fordhema, ali kada 1949. godine nije izabran na tu poziciju odlučio je da je vreme za rastanak i prešao je na vojni koledž Vest Point. Na Vest Pointu je proveo 5 godina kao asistent (ofanzivni koordinator) čuvenom “crvenom pukovniku” Red Bleiku. Po svom priznanju Bleik je imao najveći uticaj na njegovu trenersku karijeru. Najvažniju lekciju koju je naučio bila je važnost pripreme. Od njega je takođe naučio vrednost jednostavnosti. Meč planovi i terminologija su svedeni na minimum.
Lombardijeva trenerska karijera u NFL-u počela je 1954. godine kada je postao pomoćni trener napadačke linije Njujork Džajantsa. Sa Lombardijevim ofanzivnim dijagramima koji su napade pre svega koncentrisali na raning beka Frenk Giforda, Džajantsi su osvojili titulu 1956. godine a dve godine kasnije izgubili su meč za titulu od Baltimor Koltsa. 
Lombardi je pre početka sezone 1958. godine odbio mesto glavnog trenera Filadelfija Iglsa, ali nije mogao da kaže ne Grin Bej Pekersima koji su mu početkom 1959. godine ponudili mesto glavnog trenera i generalnog menadžera.
Čim je imenovan za glavnog trenera i generalnog menadžera Grin Bej Pekersa, Lombardi je svima dao na znanje da nikada nije bio trener gubitničke ekipe i odmah je obećao nastavak te tradicije. Bile su to veoma hrabre reči uzimajući u obzir da je preuzeo u tom trenutku najgori tim u ligi, tim za podsmeh koji je upravo završio sezonu sa samo jednom pobedom u 12 mečeva i tim koji se već 10 godina smatra za jedan od najgorih ako ne i najgori u ligi. Njegove reči bile su vizionarske, ne samo da je zaustavio gubitnički niz Pekersa, već su prvu Lombardijevu sezonu završili sa skorom 7 – 5 a uskoro će maleni Grin Bej postati poznat u Americi kao “Titletown”. U svojoj drugoj sezoni Pekersi su osvojili Zapadnu konferenciju, ali su poraženi od Iglsa u finalnom meču 17 : 13. Nakon finala Lombardi je izjavio da njegov tim nikada više neće izgubiti meč za titulu i bio je u pravu. Pekersi su osvojili titule naredne dve godine a te titule su bile posebne za Lombardija, jer su osvojene u finalu protiv njegovog bivšeg kluba Njujork Džajantsa i to vrlo uverljivo. U prvom finalu je bilo 37 : 0 za Pekerse a u drugom 16 : 7. Nakon osvajanja drugog mesta na zapadu 1963. i 1964. godine, Pekersi su počeli svoj niz od tri uzastopne šampionske sezone.
U finalu 1965. godine Pekersi su stigli do pobede od 23 : 12 nad Klivlend Braunsima. Sledeće sezone su ubedljivo pobedili Kanzas Siti Čifse sa 35 : 10 a 1967. su bili bolji od Ouklend Rejdersa sa 33 : 14, te pobede su zabeležene u prva dva superboula. 
Ipak utakmica koja se najvise pamti je legendarni „Ice Bowl“ – finale lige 1967. godine u kome su Grin Bej Pekersi dočekali Dalas Kaubojse poslednjeg dana u godini na -25 stepeni celzijusa (subjektivni osećaj je bio preko -40 stepeni celzijusa). 16 sekundi pre kraja utakmice Dalas je vodio sa 3 poena prednosti a Pekersi su zatražili poslednji tajm aut na jedan jard od end zone Dalasa. Kvoterbek Bart Star je prišao Lombardiju pitajući ga koju akciju da pozove. Lombardi mu je odgovorio: „Odigraj bilo šta, i da bežimo odavde!“ Kada ga je pomoćni trener upitao koju će akciju Star da odigra, Lombardi je odgovorio: „Proklet sam ako znam.“ Čuveni kvoterbek je izveo neplaniranu snik akciju i done svom timu trijumf. U središtu pet šampionskih sezona u sedam godina bio je Lombardi, čovek koji je zahtevao od svojih igrača perfekciju a istovremeno priznavajući da je savršenstvo nedostižno. Lombardi je polako postajao mitološka figura. U Lombardijevih devet sezona, Pekersi su ostvarili skor od 98-30-4, uključujući i 9-1 u postsezoni. Grin Bej Pekersi su sa njim na čelu osvojili 5 titula a posebno je sjajan niz od tri uzastopne titule od 65-67, što nije uspelo niti jednom drugom timu do sad. „On nam je uvek postavljao najviši cilj.“ rekao je prvi kvoterbek Pekersa u to vreme Bart Star o Lombardiju.
Nakon pobede u superboulu nad Rejdersima, Lombardi je najavio povlačenje sa trenerskog mesta i ostanak na poziciji generalnog menadžera. Usled dosade kancelarijskim poslom i nakon prisustvovanja prvoj gubitničkoj sezoni Pekersa od kada je on tu, 1968. godine Lombardi je napustio Pekerse da bi postao trener, generalni menadžer i manjinski vlasnik Vašington Redskinsa. Ponovo suočen sa misijom uskrsnuća višegodišnjih gubitnika, Lombardi je ostvario uspeh. Redskinsi su 1969. godine završili prvu sezonu sa pozitivnim odnosom pobeda i poraza posle 14 godina. Lombardi ipak nije stigao da završi svoju misiju. 3. septembra 1970. godine, pred sam početak sezone je preminuo, imao je 57 godina.
Mnoge njegove rečenice se citiraju i danas, ali jedna se ipak posebno izdvaja. Rečenica: „Pobeda nije sve u životu, ona je jedina stvar.“ je postala sinonim za Vinsa Lombardija. Lombardijeva legenda i danas sija punim sjajem. „Razlika između ljudi je u energiji, u jakoj volji, u postavljenom cilju i nepokolebljivoj odlučnosti.“ govorio je Lombardi, koga mnogi smatraju najvećim trenerom ikada u Americi. Trofej koji se dodeljuje pobedniku superboula je odmah nakon njegove smrti preimenovan u Vins Lombardi trofej. Vins Lombardi je nekoliko puta biran za trenera godine a posthumno je primljen u kuću slavnih 1971. godine.