Na 19. Zimskim Olimpijskim igrama u Solt Lejk Sitiju 2002. godine niko nije računao na njega, što je Simon Aman maksimalno iskoristio i zbrisao sve rivale, osvojivši oba zlata u individualnim skokovima. Tako je postao tek drugi skakač kome je pošlo za rukom da osvoji dva zlata u individualnim tamičenjima na istim igrama, a prvi posle Mati Nikenena. Zahvaljujući fantastičnim rezultatima u Solt Lejk Sitiju takođe je zaradio i nadimak “Leteći Hari Poter”, ali i postao velika zvezda u domovini.
Simon Aman je u Solt Lejk Siti došao kao skakač koji nije zabeležio niti jedan trijmf u karijeri i zbog toga nisu mu se davale šanse u borbi za odličija, svi ljubitelji skokova pričali su o već tada velikanima ovog sporta Mališu, Hanavaldu, Ahonenu, Šmitu… a negde u toj paklenoj konkurenciji pravo niotkuda zablistao je “Švajcarski Hari Poter” i sa četiri neverovatna skoka oduševio planetu. Već prvim skokom na normalnoj skakaonici, Aman je najavio da može puno, skočio je najduže u prvoj seriji (98m), zauzeo prvo mesto, a jedini koji mu je koliko toliko parirao bio je čovek zvani istorija Sven Hanavald, koji je skočio metar manje, ali zbog slabijeg stila je imao zaostak više od 2 poena. Svi su tada pomislili, dobro, to je samo jedan skok, neće moći Simon da izdrži pritisak vodećeg u drugoj seriji, podbaciće sigurno… još kada je Hanavald u drugoj seriji skočio 99 metara, što je bio najduži skok dana, svi su bili još ubeđeniji da su Amanu “skresana krila” i da će biti još jedan od mnogih takmičara koji su došli blizu senzacije, ali nisu zadali konačan udarac. Ipak, veliki šampioni ne bi bili to, da u trenucima kada je najteže ne pokažu najbolju predstavu, poletevši samo pola metra manje od Hanavalda, uz besprekoran stil, Aman je zadržao svoju prednost, napravivši sportsku senzaciju godine i zabeleživši prvu pobedu u karijeri i to ni manje ni više, nego na Olimpijskim igrama.
“Drhtim, ne mogu da nađem reči. Bio sam veoma nervozan i posle uzletanja sam dugo leteo. Osećao sam da je moj skok dobar, ali ne mogu da verujem da sam olimpijski šampion.” – bile su prve reči Simon Amana posle neočekivanog trijumfa.
Ako su pobedu na normalnoj (maloj) skakaonici svi prihvatili, kao nešto što se ipak dešava i tražili mnogo “slučajnosti” zbog čega se to desilo, ponavljanje trijumfa na velikoj skakaonici 3 dana kasnije niko nije očekivao. Mogli su se čuti tih dana komentari: 
“Aman da trijumfuje i na velikoj skakaonici?! Ma nema šanse, pa to je uradio samo veliki Mati Nikenen. Neka bude presrećan ako bude u vrhu…” Ipak, poznato je pravilo u sportu da je teren jedino merilo i da se tamo pokazuje ko je veliki, a Simon Aman je upravo na “terenu” za ski skokove pokazao svim stručnjacima da i on spade među velikane tog sporta. Ako mu je na maloj skakaonici neko i parirao, na velikoj je konkurenciju imao samo tokom prve serije, a onda je prosto počistio protivnike neverovatnim drugim skokom. Posle prve serije skokova, Hanavald i Aman su delili prvo mesto, a onda je Simon najboljim skokom viđenim tokom pojedinačnih takmičenja u Solt Lejku od 133 metara obezbedio sebi bar srebrnu medalju i naterao Hanavalda da maksimalno rizikuje pokušavajući da spreči Amana da ispiše istoriju. Leteo je Sven koliko je mogao, zaustavio se na daljini od 131-og metra, ali je prilikom doskoka izgubio ravnotežu, što je značilo samo jedno, Simon Aman je senzacionalni dvostruki olimpijski šampion! Prednost od 12 poena nad drugoplasiranim Mališom i čak 25 nad trećeplasiranim Hautamekijem, čine njegovu pobedu na velikoj skakaonici jednom od najdominantijih u istoriji olimpijskih takmičenja u ski skokovima.
Olimpijske zlatne medalje u Solt Lejku Sitiju donele su Amanu veliku slavu i sva bitnija priznanja u domovini, ali i status velike planetarne sportske zvezde. Iako je 8 godina kasnije, na ZOI u Vankuveru Simon Aman uspeo da ponovi neverovatan uspeh iz SAD-a, većina će se složiti da je ipak u prestonici Jute “Leteći Hari Poter” doživeo najblistavije trenutke u karijeri i pridobio uz sebe skoro sve ljubitelje jednog od najpopularnijih zimskih sportova.