Pablo Eskobar, jedan od najozloglašenijih i verovatno najčuvenijih kriminalaca u istoriji planete zemlje, mnogi ne znaju, imao je jednu veliku strast, a to je bio fudbal. Što zbog iskrene ljubavi prema ovom sportu, što zbog idealne prilike da se novac preko njega efikasno opere, Eskobar je na najpopularniju sporednu stvar na svetu trošio milione.
Koliko je bio zainteresovan za fudbal možda je najbolje opisao njegova „desna ruka“, čovek poznat po nadimku „Popaj“ kome se na teret stavljalo više od 250 ubistava počinjenih po Eskobarovoj direktivi i koji je kasnije preminuo u zatvoru, osuđen na više od dvadeset godina robije. On se jednom prisetio kako su se njih dvojica sakrila u jarak, bežeći od vladinih vojnika, a za to vreme je Eskobar slušao prenos na tranzistoru kvalifikacione utakmice koju je igrala Kolumbija. „Video sam kako nam se vojnici približavaju i ludeo sam. Pablo se okrenuo i rekao: „Popaje!“ Pomislio sam da su nas uhvatili i pripremio sam svoju M16, ali on je rekao: „Kolumbija je dala gol!“ Fudbal je bio njegova radost, njegov beg, njegovo deveto nebo.“
O Eskobarovoj posvećenosti fudbalu kasnije je govorio i Vladica Popović, čovek koji je Crvenu zvezdu odveo na krov sveta, a koji se kasnije oprobao i kao trener u Kolumbiji, u vreme kada je tamo cvetalo narko carstvo Pabla Eskobara. Popović je u periodu dok je bio u Kolumbiji osvajao titule što je bio dovoljno Eskobaru da mu ponudi posao trenera, jer je želeo da od svog kluba stvori giganta Južne Amerike. Pokušao je da ubedi Vladicu Popovića da preuzme Atletiko Medeljin, klub kojim je Eskobar upravljao iz senke i preko kojeg je „prao pare“ zarađene od šverca kokaina.
„U Kolumbiji sam kao trener radio sedamdesetih i osamdesetih, osvajao sam titule sa klubovima iz Santa Fea (Independiente), Medeljina (Atletiko Nacional) i Kalija (Deportivo)… Jednom me je na razgovor pozvao Pablo Eskobar. Svi su već tada znali ko je on i to je bio poziv koji ne smeš da odbiješ. Odveo me je u svoju vilu i želeo da me impresionira tako što me u bazenu poslužio viskijem. Tražio mi je da postanem trener njegovog kluba iz Medeljina, ali sam ja to odmah odbio. Znao sam da takvom čoveku ne smem da kažem da ću da razmislim, jer bi to bilo isto kao da sam pristao. Pogledao sam ga u oči sa iste razdaljine kao što sada gledam vas, skupio sam hrabrost i rekao: „Hvala, ali ja to ne mogu.“ Tražio je da ne odbijam odmah, pričao da će napraviti zabavu u svojoj vili sa najlepšim ženama samo za mene, da ću dobiti koliko god para želim… Rekao mi je da pravim veliku grešku, čak mi je otvorio neki kovčeg pun para kako bi mi dokazao koliko je ozbiljan u svojim namerama. Odgovorio sam mu da nikada ne bih uzeo ni dolar više od onog što sam pošteno zaradio. Doduše, mogao sam bez problema da tražim i 15 hiljada dolara dnevno, to za njega ne bi ni bio problem. Međutim, znao sam da ne smem u tako nešto da uđem. Ako me pitate da li sam se uplašio kada sam ga odbio, neću vas lagati. I sad mi kolena klecaju kad se setim, ali zato i sada znam da sam doneo jedinu ispravnu odluku u tom trenutku.“ – pričao je mnogo godina kasnije pokojni Vladica Popović.
Jedan od najvećih strahova Pabla Eskobara bio je da zbog svojih nedela bude izručen Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon što su 1991. godine pod Pablovim pritiskom i potkupljeni njegovim novcem, vlasti Kolumbije donele odluku da građani Kolumbije ne mogu biti isporučeni SAD-u, Eskobar se u znak dobre volje predao vlastima pod uslovom da izgradi svoj sopstveni zatvor, „La Katedral“, a pored ostalih luksuznih stvari, u „zatvoru“ se nalazio i fudbalski teren. „Kralj Kokaina“ imao je običaj da u svoj „zatvor“ dovodi profesionalne fudbalere, reprezentativce svojih zemalja i da priređuje utakmice posle kojih bi bile organizovane spektakularne žurke. Nekima je smetalo da igraju fudbal sa čovekom koji je na duši nosio stotine ljudi, koji je bio okoreli kriminalac, mnogi su drhtali od straha, dok nekima to uopšte nije smetalo, Pablo je umeo dobro da plati njihovo vreme provedeno u privatnom „zatvoru“, a zanimljiva je priča kako je jedan od najvećih fudbalera svih vremena jednom prilikom bio Eskobarov gost. Pogađate o kome se radi?
1991. godine jedan posrednik je prišao Dijegu Maradoni, rekavši mu samo da jedna veoma bitna osoba iz Kolumbije želi da mu plati „ogromnu svotu novca“ za igranje prijateljske utakmice uz Renea Igitu. „Odveden sam u zatvor okružen hiljadama čuvara. Rekao sam „šta se kog đavola dešava? Jesam li uhapšen?“ Ipak, mesto je bilo poput luksuznog hotela…“ – govorio je Maradona. Rekli su mu tada: „Dijego, ovo je ‘El Patron.'“ Nisam čitao novine niti gledao televiziju i nisam imao pojma ko je on! Susreli smo se u kancelariji i rekao je da voli moju igru i da se poistovećuje sa mnom, jer sam, poput njega, prošao kroz siromaštvo. Igrali smo utakmicu i svi su uživali. Kasnije te večeri, imali smo zabavu s najlepšim devojkama koje sam video u životu. I to u zatvoru! Nisam mogao da verujem. Sledeće jutro mi je platio i rekao doviđenja.“ – prisećao se on.
Maradona nije bio jedini, bili su tu i Valderama, Igita… i ko zna ko sve još, jer je bilo poznato da velike zvezde dolaze na prijateljske mečeve kod Pabla, a praksa je bila da se pri ulasku glave pokriju peškirima. „El Loko“ Igita smatrao je da ne treba da krije da posećuje svog prijatelja u „zatvoru“, pa se prilikom jedne posete Eskobaru slikao i odlučio da priča sa predstavnicima medija, zbog čega je kasnije bio razapet od strane javnosti, pa je i izbačen iz reprezentacije Kolumbije i ostao bez mesta na Mundijalu u SAD-u, ali i završio u policiji, jer je navodno učestvovao u jednoj otmici. Mnogi su kasnije tvrdili da su sve optužbe Igiti nameštene samo zato što je bio povezan sa Eskobarom i zato što nije hteo javno da skriva da posećuje Pabla, za razliku od nekih njegovih saigrača.
U to vreme Oskar Pareha bio je kapiten i zvezda fudbalskog kluba iz Eskobarovog Medeljina, Independientea. 1991. godine Pareha je dobio privatnu poruku, Eskobar je želeo da Oskar i njegovih šest saigrača dođu u „La Katedral“ i odigraju utakmicu koju će i sam Eskobar igrati protiv njih. Niko takav poziv nije smeo da odbije. U to vreme bilo je to ravno samoubistvu. Eskobar je iz „zatvora“ i dalje vodio poslove, naručio je stotine ubistva, policajaca, biznismena, sudija, političara… šta bi mogli da očekuju fudbaleri koji pokažu nepoštovanje? „Morali smo da odemo. Iako je to bilo usred sezone, trener je morao da otkaže trening, nije mogao ništa drugo da uradi. Svi smo znali da nas poseduje.“ – govorio je kasnije Pareha. „La Katedral“ se tih godina uzdizao iznad Medeljina kao Olimp. Bio je to raskošan zatvor sa đakuzijima, teretanom, luksuznim nameštajem i naravno već pomenutim terenom za fudbal. Iako je to navodno bio zatvor, odatle je Eskobar nastavio da posluje sa drogom, koja mu je donosila profit koji se merio milijardama dolara.
„Kada smo stigli u čekaonicu naišli smo na lep nameštaj, televizor i grickalice. Bili smo strašno nervozni, ipak smo čekali najkrvavijeg čoveka u istoriji Kolumbije. A onda su u sobu ušli telohranitelji i Eskobar. U tom trenutku sam se pitao ko je ovde zatvorenik u stvari. Seo je pored mene i nazvao me po nadimku „El guapo“ (Lepotan). Nikada neću zaboraviti taj dan. Sat vremena je sa neverovatnom strašću i znanjem pričao o fudbalu, a onda se obratio meni. Rekao mi je da moram manje da se svađam sa sudijama, da ih on plaća i da to što radim nije dobro.“ – priseća se Pareha.
Posle toga, kada je pala noć, svi su izašli na fudbalski teren da odigraju utakmicu − Pareho i saigrači protiv Eskobara i telohranitelja. Pablo Eskobar je igrao levo krilo, iako je šutirao desnom nogom. Pareha se prisećao da je u navećem problemu bio Karlos Alvarez, koji je morao da čuva Eskobara: „Eskobar je bio sudija, a Karlos je bio u velikom problemu. Ako ga ne bude čuvao svom snagom, Eskobar će osetiti manjak poštovanja, a ako ga bude čuvao maksimalno, Eskobar će se osetiti poniženim. U oba slučaja stradaće. Sećam se da mu je Eskobar rekao da će, ako ga udari, ostati u „La Katedrali“ sa njima. Alvarez Eskobaru nije oduzeo nijednu loptu. Igrali smo meč od 90 minuta, a mi smo pobedili uz dosta muke, s obzirom na to da su Eskobar i njegovi momci igrali poprilično dobro. Zahvalili su nam se i ispratili nas.“ – pričao je kasnije Pareha.
Oskaru i njegovim saigračima moglo je da se desi bilo šta unutar tih zidina. Nije bilo policije, nije bilo kontrole, svi čuvari u „La Katedrali“ su bili Eskobarovi ljudi. Pareho je još jednom prilikom odigrao ovakvu utakmicu gde je sve proteklo kao i prvi put.
Naredne godine Eskobar je zbog mučenja i ubijanja četiri poručnika morao da pobegne iz „La Katedrale“, jer je vlada Kolumbije tražila da se transportuje u normalan zatvor. Eskobar nije dočekao da mu se ispuni velika želja i da gleda svoju zemlju na Mundijalu u SAD-u, jer ga je u decembru 1993. godine upucala kolumbijska policija na krovu kuće u kojoj se skrivao. Bio je u kopačkama.