Postoji jedna neverovatna priča o Muhamedu Aliju koja se nekako izgubila u istoriji, nestala među svim ostalim Alijevim udarcima, nokautima, izjavama i angažovanjima. Toliko malo poznata mnogima da su je neki načuli, ali verovali da je samo urbana legenda.
U ponedeljak, 19. januara 1981. godine, u Los Anđelesu, na radiju su se pojavili izveštaji o potencijalnom samoubici koji stoji na vrhu zgrade i preti da će skočiti. Mnogi urednici novina nisu bili zainteresovani za ovu priču, bio je to samo još jedan od mnogih samoubica i ko bi o tome uopšte hteo da čita. Međutim, oni novinari koji su ipak stigli na lice mesta imali su priču dana, meseca… imali su ekskluzivu! Nisu mogli ni da sanjaju čemu će prisustvovati. Uglavnom, mladić u crnim farmerkama, sa kapuljačom na glavi, visio je jednom nogom na prozoru iz kancelarijske zgrade sa devetog sprata. „Džo“, kako su ga zvali u izveštajima, bio je satima gore. Prema rečima portparola policije, „čini se da misli da je u Vijetnamu – da Viet-Kong dolazi po njega“. Ispod, na ulici, okupila se gomila ljudi koja je podsticala „Džoa“ da skoči u smrt. Policajci, psiholog i sveštenik, bili su na obližnjem prozoru, moleći ga da uđe unutra. „Nisam dobar“, povikao bi, prebacujući noge kroz prozor, a kad god se neko previše približi, čulo se: „Skočiću!“
Jedan od najboljih prijatelja Muhamed Alija, Hauard Bingam, igrom slučaja bio je na licu mesta. Pozvao je Alija koji je živeo u blizini. „Otprilike četiri minuta kasnije“, rekao je kasnije Bingam novinarima, „Muhamed Ali dolazi vozeći suprotnom stranom ulice u svom Rols-Rojsu dok su mu treperila sva svetla.“ Okupljeni novinari bili su u šoku, prosto nisu verovali čemu prisustvuju, videli su Alija kako utrčava u zgradu i počeli da fotografišu. Nakon par minuta u tamnom odelu i kravati, glatkog obrijanog lica „hladnog kao u pokeru“, naslanjajući se kroz prozor, gotovo ležerno izvirivao je bokserski šampion da vidi „Džoa“. Na suprotnoj strani, „Džo“ je balansirao, jednom nogom u provaliji, hvatajući se za stub naginjao se u neverici. Efekat je mučan: Pokušavajući da bolje pogleda Alija, „Džo“ rizikuje da padne u smrt. Okupljena masa uskoro je začula Alijev glas: „Ti si moj brat! Volim te i ne bih mogao da te lažem.“ Ubrzo je krenuo ka njemu, pojavio se iza, stavio ruke oko „Džoa“ i polako ga uveo unutra. Njih dvojica su zajedno izašli iz zgrade, ušli u Alijev automobil i nakon zaustavljanja u policijskoj stanici, odvezli se u obližnju bolnicu.
Opšte je poznato da je Ali imao mnogo problema zbog toga što je podigao glas protiv Vijetnamskog rata, oduzeta mu je i titula, pa mnogi u tome vide saosećanje prema samoubici „Džou“. Možda je osetio povezanost sa veteranom. Ili je to možda bilo nešto drugo? Jedna od glavnih stvari koje se mnogi sećaju vezano za Alije to je da je bio narcis, egoista, da je voleo pažnju i kao što bi jedan novinar u to vreme izjavio „narcizam, želja da bude voljen, potreba za stalnom pažnjom. Kakav je to tip koji ulazi u svoj automobil i vozi da spasi potencijalnog samoubicu, da spasi život čoveku koga nikada nije u životu sreo? Aludirali su mnogi na nameštaljku… Međutim, ljudi u to vreme nisu voleli samo brzog, veštog, snažnog, nepobedivog, pa i lepog Muhamed Alija. Tražili su u njemu simboliku koja im je bila potrebna: ponosnog crnca, snagu protesta, besmislenost rata. I Ali im je to zaista pružao.
Ipak, priča o pokušaju samoubistva nije bila baš tako jednostavna kao što se činila. Policija je izvestila da je „Džo“ loše i da je uznemiren, a kasnije tokom nedelje, „Los Anđeles Tajms“ objavio je da „ Džo“ navodno ima samo 21 godinu i da je premlad da bi mogao da služi u Vijetnamu. U sredu, 21. januara, na konferenciji za novinare, Muhamed Ali je objavio da će kupiti „Džou“ odeću i otputovati sa njim u njegovu rodnu državu, Mičigen, mada se ne zna da li su ikada putovali.
Da li je Muhamed Ali tog 19. januara 1981. godine napravio predstavu za novinare i prisutne građane kako bi još jednom, po ko zna koji put, privukao pažnju na sebe, ukazao na strahote rata ili je jednostavno napravio dobro delo, teško da ćemo ikada saznati, ali jedno je sigurno, u to vreme narod je toliko voleo Alija da je za njih to bio potez dostojan „supermena“ i niko ih nije mogao ubediti u suprotno.
Podsetite se kako je sve izgledalo: