21. jula 1989. godine „Iron“ Majk Tajson je u Atlantik Sitiju po šesti put branio združene pojaseve u IBF, WBC i WBA verziji. Njegov protivnik te večeri bio je Karl „The Truth“ Vilijams, koji je do tog trenutka imao samo dva poraza u profesionalnoj karijeri i od koga su bokserski stručnjaci očekivali veliku karijeru. Vilijams je do tog meča bio najpoznatiji po pobedi protiv bivšeg šampiona Trevora Berbika (protiv koga je Tajson došao do svog prvog šampionskog pojasa), ali i po tome što je uspeo da izdrži svih 15 rundi protiv legendarnog Lerija Holmsa. Zbog svega toga mnogi su očekivali da će Majk imati težak posao te julske večeri u „Konvencion Holu“ u Atlantik Sitiju, ali…
Posle samo 75 sekundi borbe, Tajson je fantastično eskivirao jedan udarac Vilijamsa, da bi potom poput kobre poslao iz kontre strahovit levi kroše u bradu protivnika, od koga je Vilijams završio na podu i u konopcima. Navijači su odmah poskakali sa svojih mesta, Majk Tajson se povukao u svoj ugao odakle je pratio brojanje sudije, a Karl Vilijams je posle nekoliko sekundi uspeo da skupi snagu i da na vreme ustane. Ipak, iako je ustao na vreme, sudija Rendi Njuman je smatrao da nije sposoban da nastavi borbu, pa je odlučio da posle samo 93 sekunde zaustavi meč i proglasi Tajsona za pobednika. Ovakva odluka se nije svidela Vilijamsu, koji je protestovao smatrajući da je mogao i trebao da nastavi borbu, ali je sudija ostao dosledan u svojoj odluci.
Karl Vilijams je još dugo posle borbe bio besan zbog ovakve odluke sudije, smatrajući da nije zaslužio poraz, a o finišu meča kasnije je govorio: „Tajson mi je odmah prišao, zagrlio me i rekao mi da zna da sam mogao da nastavim i bio je u pravu. Te večeri sam se borio protiv velikog šampiona koji je bio u odličnoj formi, ali mislim da sam mogao i da ga pobedim.“ Sa druge strane sudija Njuman je i posle meča stajao iza svoje odluke, o kojoj je nešto kasnije rekao: „Kada je gospodin Vilijams ustao, nije mogao da stoji sam, već se naslonio na konopce. Pitao sam ga: „Jesi li dobro?“ Nije odgovarao, a pogled mu je bio potpuno prazan. Opet sam mu postavio isto pitanje, na koje ponovo nije odgovorio. Bilo je očigledno da je uzdrman i da ne može da nastavi, zato sam i prekinuo borbu. Tek kada sam prekinuo borbu, on me je pitao zašto to radim, kao da prethodnih 10 sekundi nije znao šta radi, da bi potom rekao da je mislio da su podignute ruke dovoljne i da ne mora da odgovara na pitanje.“ Kasnije je zvanični doktor meča stao na stranu sudije, rekavši da je sudija bio u pravu i da je Vilijams i dugo posle meča osećao vrtoglavicu i posledice pretrpljenog udarca.
Sa druge strane, Majk posle meča nije govorio o kontroverznoj završnici: „Bolje udaram desnom rukom, ali eto namesti se da uvek bolje pogodim protivnika levom rukom i da tako rešim meč. Niko me ne može trenutno pobediti, znam da niko nije nepobediv, ali ja ću dokazati mojim navijačima da sam ja nepobediv.“ Ipak, Tajsonove reči su se vrlo brzo ispostavile kao netačne, jer je već u narednom meču prvi put poražen u karijeri i to od Džejmsa Bastera-Daglasa. Sa druge strane, Karl Vilijams posle poraza od Majka više nikada nije došao u priliku da se bori za neki od većih šampionskih pojasa i može se reći da mu je karijera krenula nizbrdo.
Mnogi bokserski stručnjaci su kasnije, kada je okončao karijeru, tvrdili da je meč protiv Karla Vilijamsa bio poslednji u kome je publika imala priliku da vidi pravog „Gvozdenog“ Majka Tajsona, koji je bio toliko brz da su mnogi stručnjaci rekli da je za protivnike bio „nevidljiv“, i koji u kasnijoj karijeri zbog velikih privatnih problema nije bio ni senka boksera kakav je bio do tada. Kako je izgledao nokaut protiv Karla Vilijamsa, posle koga je Tajson po poslednji put napustio ring kao do tada neporaženi šampion, podsetite se na snimku koji je pred vama.